Skip to main content

Alen Delon

Alen Delon u poznim godinama
Alen Delon

Alen Fabien Moris Marsel Delon rođen je 8. novembra 1935. godine u predgrađu Pariza. Roditelji su mu se razveli kada je imao svega četiri godine, a mali Alen je ostao da živi sa majkom. Tri godine kasnije, Delon biva poslat u rimokatolički internat iz koga ubrzo biva izbačen usled nedoličnog ponašanja. Ovo je samo prva škola od šest koje će pokušati i posustati da vaspitaju dečaka. Očajna majka šalje sina na savetovanje, gde mu je rečeno da bi mogao da bude sveštenik usled previše dobrog poznavanja grehova.

Sa 14 godina Delon u potpunosti napušta školu i počinje da radi za svog očuha kao mesar. 1952. godine pristupa francuskoj mornarici, a 1954. i 1955. godinu učestvuje u Prvom indokineskom ratu. Od četiri godine koliko je proveo u vojsci, 11 meseci je bio u zatvoru usled nediscipline. 1956. biva nedolično otpušten iz vojske. Vrativši se u Francusku, radio je niz sitnih poslova kako bi preživeo. Bio je konobar, sekretar, pomoćnik trgovca, portir… Tokom ovog perioda je upoznao glumicu Brižit Ober sa kojom je otišao na Kanski festival.

U Kanu ga je zapazio lovac na talente Dejvida O. Selznika. Posle probnog snimanja mladom Francuzu je ponuđen ugovor pod uslovom da nauči engleski. Delon se vratio u Pariz i počeo učenje jezika ali je upoznao reditelja Iva Alegrea koji ga je ubedio da svoj prvi film snimi u Francuskoj. Selznik je dopustio Delonu da raskine ugovor, a Alegre ga je angažovao za svoj film „Kada se žena zbuni“ (1957).

Sledi romantična komedija „Budi lepa ali ćuti“ (1958) koju je režirao Mark Alegre, Ivov brat. Iste godine Delon snima dramu „Kristina“ sa Romi Šnajder kojoj je ovo bio prvi francuski film. Kako nije dovoljno dobro govorila jezik, mladi glumac se ponudio da joj pomogne, a po završetku snimanja su se i verili. Alenov naredni film „Žene su slabe“ (1959) postaje internacionalni hit i prvi njegov film prikazivan u Americi.

1960. godine Delon glumi u dva filma koji ga ustoličavaju kao veliku filmsku zvezdu: triler „U zenitu sunca“ Renea Klementa i drama „Roko i njegova braća“ Lučina Viskontija. Prvi film je takođe i prva adaptacija romana „Talentovani gospodin Ripli“ Patricije Hajsmit koja je hvalila Alenovu glumu i pojavu “na sva usta”. Drugi film je, osim što je jedan od omiljenih filmova Martina Skorsezea, doneo glumcu internacionalne pohvale.

Naredne godine Delon se oprobava na pariskim “daskama koje život znače” u komadu koji je napisao Džon Ford, a producirao Viskonti „Šteta što je kurva“, gde mu je partnerka tadašnja verenica Romi Šnajder. Predstava je postala neverovatan hit.

Počele su da kruže glasine kako bi mladi parižanin mogao da dobije glavnu uloku u novom spektaklu Dejvida Lina, ali tu ulogu je dobio relativno nepoznati Piter O’Tul. Delon je potpisao ugovor sa Seven Artsom na četiri filma, uključujući i visokobudžetnu ekranizaciju avantura Marka Pola, koja bi se snimala u Jugoslaviji i biografiju Aleksandra Dime – „Kralj Pariza“.

Međutim, producent „Marka Pola“ (1962), Raul Levi, ostaje bez novca posle svega nekoliko snimljenih scena i film biva nezavršen. Gotovo čitavu godinu kasnije, uspeva da pronađe novac i sklepa film koji je pušten u bioskope pod nazivom „Veličanstveni Marko“. Zarada na blagajnama je bila… minimalna. Iste godine, Delon glumi u filmu Mikelanđela Antonionija „Pomračenje“ pored Monike Viti.

1963. pojavljuje se pored Žana Gabena u filmu „Velika pljačka“. Osim što je bio veliki hit u Francuskoj, ovaj film biva i finansijska prekretnica za mladog glumca. Naime, umesto plate, Delon bira da samostalno distribuira film u pojedinim zemljama i uzme pare sa blagajne, čime ulazi u producentske vode. Takođe, po završetku snimanja raskida veridbu sa glumicom Romi Šnajder, jer je dobio ćerku sa ljubavnicom Nikom. Glumac je podizanje deteta prepustio svojim roditeljima.

Iste godine Alen se pojavljuje pored Berta Lankestra u „Leopardu“, Lučija Viskontija. Rediteljevo favorizovanje Delona je smetalo Lankesteru. Nije pomoglo ni to što je reditelj za Bertovu ulogu želeo Nikolaja Čerkasova koga je video u Ejzenštajnovom „Ivanu Groznom“ (1945), kada je Rus odbio, onda je pokušao da dobije Lorensa Olivijea. Usled svega ovoga je došlo do otvorenog sukoba na snimanju između Viskontija i Lankestera. Međutim, posle Bertove tirade su se pomirili i postali dobri prijatelji. Američki glumac je o ovom incidentu rekao: „Želeli su Rusa, ali je bio prestar. Želeli su Olivijea, ali je bio prezauzet. Kada sam ja predložen, Viskonti je rekao: „Kuku, kauboj!“. Ali ja sam upravo završio snimanje „Suđenja u Nirnbergu“ koje je on video. Trebalo mu je tri miliona dolara da snimi film i studio bi mu dao novac ako bi uzeo američku zvezdu. I tako sam ja bio angažovan. Na kraju, ispostavilo se da to uopšte nije bila loša odluka.“

Tokom 1964. godine, Delon otvara producentsku i distributersku kuću nazvanu „Delbo Produkcija“ sa Žoržom Bomeom, koja proizvodi jedan film – „Nepokoren“ (1964) i snima „Crnu Lalu“ koja je vrlo slobodna reinterpretacija istoimenog dela Aleksandra Dime. Iste godine se ženi Natalijom Bartelemi sa kojom dobija sina Antonija. Par će se razvesti tri godine kasnije.

1965. godine Alen se odlučuje da zakorači u Holivud, iako ga je isti dozivao godinama. O ovoj odluci glumac je rekao: „Ne znam hoću li uspeti ili ne. Ako bih se skoncentriso samo na ovdašnji rad i propadnem, to bi bila havarija za mene u Evropi. Sve bi se raspalo i ne bih imao ništa. Moj san je da radim dva filma godišnje, jedan u Americi i jedan u Evropi. Ali Holivud je poslednja lestvica. To je vrhunac uspeha. Ako želiš biti internacionalna zvezda, moraš se etablirati u Holivudu, jer jedino njihovi filmovi imaju adekvatnu svetsku distribuciju. Potrebno je svega godinu dana da američki glumac postane zvezda. Evropski glumci smatraju da su uspeli ako im se film prikaže u Njujorku. Zbog akcenta ne bih igrao Amerikanca. Ali trudim se da ga ublažim kako bih mogao da igram više nacionalnosti sa Starog kontinenta.“

„Veliku pljačku“ (1963) u Americi distribuira MGM koji potpisuje ugovor sa Delonom na pet filmova. Prvi je „Ljubavni kavez“ (1964) sa Džejn Fondom. Sledi „Žuti Rols Rojs“ (1964) gde Alen ima relativno malu ulogu pored Širli Meklejn, Reksa Harisona, Ingrid Bergman, Džordža C. Skota i drugih. 1965. godine snima „Ubica iz San Franciska“ Ralfa Nelsona, sa En Margaret, Van Heflinom i Džekom Palansom.

Naredni projekat je trebalo da bude vestern Sema Pekimpoa „Spreman za Tigra“, ali se film nikada nije realizovao. Po završetku saradnje sa MGM-om, Delon odlazi u Kolumbiju gde glumi u visokobudžetnom akcionom spektaklu „Izgubljena komanda“ (1966) Marka Robsona, sa Entoni Kvinom i Klaudiom Kardinale.

Sledi vestern „Teksas preko reke“ (1966) sa Dinom Martinom i spektakl „Gori li Pariz?“ (1966) sa internacionalnom ekipom zvezda, između ostalih i Kirkom Daglasom, Žan-Pjer Kaselom, Žan Pol Belmondom i Gertom Frobeom. Ovaj film je bio veliki uspeh u Fancuskoj i Japanu, ali nije doneo Delonu željenu holivudsku slavu.

Po povratku u rodnu zemlju snima „Avanturiste“ (1967) Roberta Enrikoa, sa Lino Venturom i „Samuraja“ (1967) Žan-Pjera Melvila koji postaje ogroman hit. 1968. godine ponovo otvara producentsku kuću, ovoga puta nazvanu „Adel“ koja će tokom svog postojanja (1968-1986) proizvesti 29 filmova.

Sledi moto-romansa Džeka Kardifa „Devojka na motorciklu“ (1968) sa Marijanom Fejtful i „Zbogom, prijatelju“ (1968), Delonova prva kolaboracija sa Čarlsom Bronsonom. Naredne godine slede filmovi „Džef“, jedan od najprofitabilnijih francuskih naslova svih vremena i ponovna saradnja sa Romi Šnajder u delu „Ubistvo u bazenu“. Iako je reditelj, Žak Derej, želeo drugu glumicu, Delon je insistirao na Šnajderovoj jer je želeo da joj revitalizuje karijeru. Osim što je uspeo da pomogne bivšoj verenici Alen je započeo i prijateljstvo sa samim rediteljem. Njih dvojica će tokom svojih karijera sarađivati više puta.

Tokom 1968. godine, Delon biva upleten u aferu Marković. Naime, njegov teloranitelj Stevan Marković pronađen je mrtav u kontejneru na obodu Pariza. Alen i Fransoa Markantoni, gangster sa Korzike, osumnjičeni su za ubistvo na osnovu pisma koje je Stevan poslao svome bratu, a u kome piše: „Ako me ubiju to je 100% krivica Alena Delona i njegovog kuma Fransoa Markantonija.“. Istraga je pokazala da je tu umešan i francuski premijer kao i francuska obaveštajna služba. Iako se iz ovog skandala glumac izvukao relativno neozleđen, 1969. godine će provesti četiri meseca u zatvoru usled napada na italijanskog fotografa.

1970. godine Delon ponovo radi sa Melvilom na filmu „Crveni krug“ i sa Derejem na „Borsalinu“ gde glumi pored Žan Pol Belmonda. Usled sudske parnice koju su vodila dva glavna glumca, film nije postojao na kućnom izdanju sve do 2009. godine. Čak je i na televiziji bio jedva prikazan. Iste godine, Delon, preko prijatelja, kupuje originalni zapis govora Šarla de Gola iz 1940. godine u kome budući predsednik bodri naciju da se suprotstavi okupatoru. Glumac je manuskript poklonio Francuskoj državi.

1971. godine Delon se ponovo okušava u Holivudu, ovog puta sa špageti-vesternom Terensa Janga, „Crveno sunce“ gde igra pored Čarlija Bronsona, Ursule Andres i Toširo Mifunea. Slede filmovi „Pandur“ (1972) Žan-Pjera Melvila i „Škorpion“ (1973) Majkla Vinera sa Bertom Lankesterom. Filmovi doživljavaju ogroman uspeh u Evropi, ali ne i u Americi. U ovom periodu Alen snima i svoj prvi muzički singl „Paroles, Paroles“, obradu popularne italijanske kancone. Posle niza, mahom, krimića Delon se vraća maču u filmu Dučija Tesarija – „Zoro“ (1975). Potom glumi u ekranizaciji autobiografije Rožera Borniša – „Policijska priča“ i u drami „Ciganin“. Za ulogu u „Gospodinu Klajnu“ (1976), Delon dobija prestižnu francusku nagradu – Cezar.

Ponovo se okušao u Holivudu 1979. godine filmom „Konkord: Aerodrom 80“ ali nije uspeo. U jednom intervjuu za Vašington Post je rekao: „Svega četvrtina mog posla je film. Posedujem i iznajmljujem helikoptere, proizvodim i prodajem nameštaj, promovišem borbe i trke… Glumim u svega dva ili tri filma godišnje i oni zarađuju enormne pare u svetu a pogotovo u Rusiji. Trenutno sam najpoznatija ličnost u Evropi. Voleo bih da sam zvezda u Americi. A da bih u tome uspeo, moram da živim i radim u Holivudu. To je neizvodljivo. Moja produkcijska kuća „Adel“ proizvodi barem jedan film godišnje. Radim sve, od A do Š. Pronađem priču, unajmim scenariste, odaberem reditelja, sakupim glumce i onda ih sve spojim. Čak se bavim i finansijama, distribucijom i reklamiranjem. Odbijam da odaberem reditelja koji za sebe misli da je genije i koji pokušava da udari lični pečat na moje filmove. Samo se moj pečat računa. Ne bih da zvučim egoistično, ali velika sam zvezda u svetu i nemam nameru da prestanem to da budem jer mi to omogućava da živim lepo.“

Tokom 80-tih godina Alen će se oprobati i u režiji. Ponovo dobija nagradu Cezar, ovog puta za film „Naša istorija“ (1984). Iste godine igra u adaptaciji Prustove novele „Zaljubljeni Svon“. Sledi period loših filmova i bioskopskih neuspeha, kao i sudski proces u kome je tužio sopstvenog sina Antonija jer je trejdmarkovao svoju firmu „A.Delon“. Alen je dobio spor.  Na drugoj strani sveta, model Delonovih naočara za sunce doživljava procvat u proizvodnji jer ih je nosio Čo Jun Fet u filmu koji je postao kalup za moderni akcioni spektakl – „Bolje sutra“ (1986), reditelja Džona Vua. 1987. godine, Delon upoznaje nizozemskog modela Rozali van Bremen prilikom snimanja spota za pesmu „Comme au cinéma“. Par će imati dvoje dece, pre raskida 2002. godine.

Poslednja Delonova uloga na velikom platnu bila je u filmu Patricija Lekonta „Pola-pola“ (1998) gde ponovo glumi pored Žan Pola Belmonda, 30 godina posle njihove prve saradnje. Film je prošao relativno nezapaženo i Delon najavljuje svoje povlačenje iz sveta filma, iako povremeno prihvata po koju ulogu.

(tekst je objavljen u martovskom katalogu Kinoteke, 2016.)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na
kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: