Skip to main content

APR seminar u Ministarstvu sporta

SIV
SIV

KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA:

 APR SEMINAR U MINISTARSTVU SPORTA

ili

Kako Sam Prestao Da Brinem i Naučio Da Volim Komunizam

Danas, u 14 časova, je u Ministarstvu Sporta i Omladine održan seminar povodom preregistracije sportskih udruženja u Agenciju za Privredne Registre (APR) u skladu sa novim zakonom o sportu. Ovom skupu su prisustvovali ministarka sporta Snežana Samardžić-Marković, Aleksandar Šoštar, predstavnici Sportskog saveza Srbije, u vidu gospodina Daneta Korice, stručnjaci iz APR-a, kao i mnogobrojni zaposleni u ministarstvu sporta. Na ovom seminaru su prisutni trebali biti upoznati sa procesom preregistracije, potrebnom dokumentacijom i vizuelnim upoznavanjem formulara sa korisnikom, kao i debatom tj. razjašnjenima nepoznanica u okviru procesa ili samog zakona.

Ministarstvo Omladine i Sporta. Zvuči kao ozbiljna institucija a onda shvatite da je to nekadašnja zgrada Saveznog Izvršnog Veća i sve vam bude jasno. Možda se promenio naziv, možda su se promenili ljudi, ali sistem rada neće nikada. Ako se iko pita šta ja tamo zapravo radim, odgovor glasi: kao ogorčeni novinar-izveštač, nisam imao pametnija posla.

No, pre dve nedelje sam dobio mejl, sa pozivnim pismom da dodjem i svojim prisustvom uveličam ovaj veličanstveni događaj/seminar/štagod. Pošto sam primio k znanju potrebu ljudi iz Ministarstva da se druže s rajom, zabeležio sam datum, vreme i mesto u svoj kalendar otišao sam da se bavim privatnim egzistencijalnim hobijem, poput uterivanja dugova od BELEF-a i još nekih institucija-neplatiša.

Pošto je došao dan da se ide na seminar i nauči novi birokratski proces, obukao sam svoje najbolje odelo i krenuo putem Novog Beograda. Došao sam do ulaza u „svečano krilo“ zgrade, a tamo me je zatekao red za mleko i leba. Dvoje ljubaznih podanika Sportskog saveza Srbije (u daljem tekstu: SSS) su me dočekali sa spiskom gostiju. Kada sam izgovorio svoje ime i prezime, čudno su me pogledali a posle kraćeg konsultovanja spiska mi saopštili kako se nisam prijavio.

„A gde to tačno da se prijavim?“

„Pa, poslali smo Vam pismo.“

„U mejlu ne stoji ništa o prijavi.“

„Pa ne u mejlu, nego u pismu. Dobili ste ga poštom.“

„Ne…?“

„Ah, da Vi imate problem sa adresom. To ćete morati da rešite pod hitno, jer znate, platićete kaznu.“

„Jer mi je poštar retardiran?“

Neki ljudi su se pobunili u pozadini kako zadržavam red, ali je ljubazni čovek iz SSS rekao da mogu i kod njega da se zapljunu.

„Ne znam za Vašeg poštara, ali niste se prijavili. Mi nismo slali prijave mejlom.“

„Zašto?“

„Jer se većina žali kako je to problem.“

Možda je problem većine jer misle da su kompjuter i topla voda đavolja rabota. A i da je dezodorans za seka-perse; pomislih, ali ne izgovorih naglas.

„Dobro i šta sad?“

„Stanite tu sa strane, pa ćete ući poslednji.“

„Svakako.“

Sačekao sam dva minuta a onda su me dodali na spisak i pustili da uđem. Prva stvar koju sam ugledao su ljudi koji se skidaju da bi prošli kroz metal detektor. Jedan se bukvalno izuo jer ima metalne kopče na cipelama. Ovo je trebalo da mi nagovesti šta me čeka, ali naviknut na prizore iz gradskog prevoza moj mozak je uspešno preskočio ovu informaciju i nastavio sam ka svečanoj sali „Josip Broz Tito“. Ne zove se tako, ali trebalo bi.

Ispred me je dočekao čovek iz SSS koji mi je udelio uputstvo za upis u registar i propratni formular. I olovku, lepu novu olovku. U celofanu. U sali je postavljen elipsasti sto, dva projektora i mala platna kao i nedovoljan broj stolica te je veći deo zvanica stajao sve vreme seminara/događaja/štagod. Sve je nekako svečano i megalomanski i ozbiljno, a zapravo je beda, i to ne mala.

Prvo se okupljenima obratio PR Ministarstva sporta, da bi zatim reč preuzela ljupka Ministarka koja je svoj govor završila u rekordnih 15 minuta. Na oduševljenje svih prisutnih ovaj put nije bilo veče poezije no proze. Napomenuto je da objavljeno 8 od 15 akata novog zakona o sportu, kao i da je novi zakon o sportu bitan zarad transparentnog finansiranja sportskih udruženja kao i to čemu ovaj zakon zapravo služi. To je valjda bilo pojašnjenje za one sa slabim vidom i lobotomijom. Na kraju je izrazila želju da se zahvali svima koji su je podržali, što sam ja čuo kao „Dozvolite mi da se zapalim…“ i nasmejao se… naglas.

Gospodin Aleksandar Šoštar je zatim preuzeo reč i u osnovi rekao isto što i gospođa Samardžić-Marković samo sa još više hvale APR-a. Takođe je napomenuo da se za sva pitanja, probleme ili savete možemo obratiti Sportskom savezu Srbije i da su njihova vrata uvek otvorena.

Potom se prisutnima obratio direktor APR-a gospodin Zvonko Obradović, koji je nahvalio ingeniozno funkcionisanje institucije i podanika, kao i čenjenice da je ovaj seminar zapravo informativnog karaktera jer postoji prezentacija koja će biti okačena na sajtu APR-a, koja je, nesumnjivo, genijalna. Takođe je napomenuto da se APR nikada nije reklamirao a da savršeno funkcioniše kao samofinansirajuća institucija i da za nju svi zaju što pokazuje njenu efektivnost. Ovaj statistički zanimljiv podatak uopšte nije začuđujuć pošto se ni Poresko nikada, nigde nije reklamiralo a opet SVI znaju za njih.

Rečeno je da je glavna namera ove preregistracije zapravo „mogućnost da se kroz jedna vrata dođe do više institucija“ izgradnjom baze podataka. To je jedan od razloga zašto je preregistracija zapravo besplatna.

„Podijum“ je zatim zauzela Nives Čulić, glavni registrator. Ona je ukazala na to da se sve nalazi na internetu, kao i da će se svi podaci o udruženju, procesu predmeta, rešenja itd. naći na sajtu APR-a. Na taj način će sve biti dostupno svima na uvid, a samim tim smanjen broj malverzacija, kao i smanjenje obima administracije i pravno-tehničkih peripetija. Takođe, svi potrebni formulari kao i spisak potrebne dokumentacije se nalazi na sajtu. Napomenuto je da postoji 13 mesta za prijavljivanje širom Srbije, ako to neko želi da radi lično. Oni koji ne žele, to mogu učiniti poštom, barem dok u Srbiji ne profunkcioniše elektornski podpis. Dakle, za nekih 50 godina, ako nas pre toga ne pokorevanzemaljci sa planete Zeeba.

Ono što je zanimljivo jeste da u novom zakonu stoji da SVE mora biti na ćirilici. Ako neko pak želi da ima pečat ili naziv na latinici, može to učiniti napomenom u statutu. Ali original mora biti na ćirilici. Strane reči i nazivi se ne prevode, već ostaju kakvi jesu. To je jedini izuzetak. Takođe je rečeno da ako neko sportsko društvo želi da se nazove po gradu ili državi a da nije granski savez, mora imati dozvolu tog grada ili zemlje. Takođe, statut mora sadržati sve što je navedeno zakonom. Ne istim redosledom, doduše.

U ovom trenutku su Ministarka, gospodin Šoštar i još neki morali da napuste skup usled prethodno ugovorenih obaveza. Zamolio bih samo čitaoce koji su izdržali do ovog pasusa da prime k znanju kako je ovo već drugi sat seminara/događaja/štagod.

Gospodin Dane Korica je preuzeo mikrofon i informisao sveprisutne da je sada pravo vreme za postavljanje pitanja. Ovaj predlog su prihvatili mahom neki starci, verovatno shvatajući da im je ovo poslednje javno obraćanje. Njihova pitanja su mahom nebitna, nerazumljiva i propraćenja teškim disanjem u mikrofon, poput Darta Vejdera. Ali jedno je uspelo da me razveseli: „Poštovana gospodo, kako Vi kažete sve je na „inter-netu“, ali kako ćemo mi, dinosaurusi, koji nemamo sredstava za obuku visokokvalifikovanih lica za korišćenje naprednih tehnologija, uspeti da se snađemo u novom svetu koji je previše kompleksan i konfuzan za nas?“ Nisam slušao odgovor jer sam izašao u hodnik da se smejem. Ali kako?! Pa lepo, putem telefona, znate one sprave koju je izmislio Aleksandar Graham Bel još u XIX veku?! Da ne pominjem modernu poštu, koja je veoma uznapredovala od dana Poni Ekspresa.

Zatim je stručnjak za pravna pitanja gospodin profesor Đorđević pri SSS uspeo da pokvari mikrofon kojim je, pre samo nekoliko trenutaka, gospodin Korica zabavljao publiku. Bilo je još pitanja, ali sam prestao da slušam usled dve stvari:

  1. Niko od gospode koja je postavljala pitanja nije umeo da se predstavi. Izgleda da stariji ljudi podrazumevaju da je ljudska rasa evoluirala na nivo telepate.
  2. Niko od gospode koja je postavljala pitanja nema dovoljno razvijenu moć govora. Razumem da nikada ranije nisu pričali u mikrofon ali ti zvuci koje su ovi ljudi ispuštali su zastrašujući i apsolutno nerazumljivi. Možda zato i podrazumevaju da smo evoluirali na nivo telepate.

Što je vreme više odmicalo, to mi je sve bilo jasnije da ovaj seminar/događaj/štagod i nema baš neku svrhu te sam počeo da gledam unaokolo ne bih li spazio neke istomišljenike. Tada sam shvatio da dosta ljudi izlazi u hodnik sa druge strane prostorije i da se vraća srećniji, te sam rešio da ispitam situaciju.

U hodniku sam zatekao sto sa keteringom koji se sastojao od domaće pice (pečeni leba sa koješta) i domaćih sendviča (leb, margarin, suhomesnato, kačkavalj, paradajz), kao i stočića sa kafom. Zanimljivo je da je kafa bila po svuda osim u šoljama. Biće da je neko besneo jer u posudama nije bio vinjak, Rubinov. Takođe je zanimljivo i to da je sa nekih sendviča oljuštena salama i kačkavalj a ostavljen hleb, sam i nevoljen.

Vratio sam se u svečanu salu i zatekao objašnjavanje kako se popunjava formular korak-po-korak. Posle dva minuta sam izašao napolje i  otišao kući. U prevozu sam otvorio formular i uputstvo za upotrebu i pročitao sve 22 strane. I shvatio da sam ja taj koji je dementan jer sam mogao da poštedim sebe dvosatne agonije. Ne treba ti seminar, 10 stručnjaka, 4 sata za bacanje, dva projektora, ozvučenje, svečana sala i okrugli sto kako bi popunio formular. Ne trebaju ti nikakve super-moći. Za divno čudo, u upustvu sve lepo piše. Samo treba da završiš sve obavezne razrede osmoljetke. Što je, na moju veliku žalost, većini prisutnih na jučerašnjem seminaru očigledno predstavljalo veliku životnu prepreku. Jer većina nije savladala ni elementarni oblik komunikacije u ljudi – govor.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: