Skip to main content

BELGRADE CALLING (a.k.a. Zov Livade)

Belgrade Calling
Ugly Kid Joe

U protekla 3+1 dana je na Ušću održan Belgrade Calling, još jedan u nizu ovogodišnjih festivala koji nastoje da udovolje građanima srpske prestonice da ne idu daleko od kuće, a da vide niz muzičkih zvezda na jednom mestu. Program je bio podeljen u tri glavna, plus jedan pridodat dan za domaće bendove. Zamisao je da svaki izvođač nastupa po sat vremena sa po pola sata pauze između svirki. No, kao i svaki domaći festival ni ovaj nije prošao bez nesuglasica, omanjih incidenata i dečijih bolesti.

DAN 1. STATUS: Preživeo

Nekoliko dana pre festivala Urednik mi je javio da se akreditacije podižu prvog dana spektakla, od 17h pošto prvi bend nastupa od oko 18h. Pomislio sam „Divota. Metallica all over again.“ i bio sam u pravu. No nadajući se najboljem, našao sam se s Urednikom u 16:30h i zaputio se na Ušće. Začudilo me je nepostojanja gužve. No, kako napolju noge upadaju u rastočeni asfalt pomislio sam da je možda zbog toga. Na mestu gde se dele akreditacije naišao sam na dve pomalo smušene ali dobroćudne i uslužne devojke kao i na dugare iz novosadskog udruženja za obezbeđenje. Iste one ljude s kojima sam ubijao dosadu na Metalici.

I odmah su nikla dva problema:

  1. Umesto „novinar+fotograf“ na spisku je stajalo „novinar x2“
  2. Sve će kasniti barem 45 min.

Prvi problem je rešen u naredna pola sata, kada je Urednik dobio glavnog organizatora. U pitanju je bila tehnička greška. Ma nemoj! Zanimam me samo kako, jer se akreditovanje odvijalo digitalnim putem. No kako je to rešeno ostalo je pitanje kašnjenja. Iako nas je samo 30 metara delilo od pres centra nisu nas pustili u isti. Zašto? Organizator nije dao odobrenje. Zanimljivo. Ako organizator zabrani da se diše, da li bi ste ga poslušali kao i da li to ima ikakve logike?! No, kako sam bio u dobrom društvu, nije mi teško palo čekanje. Drugi ljudi iz raznoraznih medija su negodovali, prvo tiho i zaverenički a ubrzo zatim vrlo gromoglasno i demonstrativno nastrojeno. Kako je anarhija bila na pomolu, organizatori su se smilovali i pustili fotografe i snimatelje u pres centar.

A novinari?

Novinari idu međ svu stoku, ovaj posetioce. To jest, na drugi ulaz. Na moje pitanje da li mogu da se koristim pres centrom rečeno mi je da to nije izvodljivo? Čekaj, ali ja sam novinar (press) koji nema pristup pres centru?! U čemu je fora? Objašnjenje koje mi je pruženo se sastojalo u tome da je to samo za fotografe i snimatelje, dok smo mi iovako tu da izveštavamo o opštem utisku. Ko god da je smislio ovu briljantnost može odmah da ode po Darvinovu Nagradu. No, dobro ajde. Koliko još ima do početka? Niko ne zna, ali u toku je razvlačenje kablova i tonska proba. Nisam muzičar, ali sam stekao utisak da se tonska proba vrši dan pre festivala ili ranom zorom. Možda sam promašio dan. Možda sam skrenuo s uma od toplote. Možda sam zapatio dezorganizaciju u Srba. Kako bilo, rešio sam da se smirim šetnjom do prodavnice i sredim misli uz čokoladicu i malo brendirane vode.

Dobrih sat vremena kasnije (tj. oko 20h) sam se vratio iz „nađi prodavnicu u blokovima“ misije, sreo neke drugare i taman se spremio da im se nagrbačim kada sam iz pravca bine začuo zvuke Bijelog Dugmeta. Pardon, S.A.R.S.-a. Ušavši u prostor za publiku zatekao me je niz neprijatnosti. Za početak, bilo je, daj bože, 500 posetilaca. Na onoliku livadu to izgleda jadno. Zatim sam se zgranuo cenama pića i hrane. Znam da su to tipične cene za inostranstvo, ali ljudi, ovo je Srbija. Kada ćete to shvatiti. I nisam bio jedini koji je to mislio. Naime, grupa hipstera koje je ušla iza mene je glasno protestvovala. S jedne strane sam ih podržavao. S druge sam mislio kako bi možda trebali da se okupaju.

S.A.R.S. je završio prvu pesmu propraćenu aplauzom i glasnim negodovanjem jednog čoveka koji je izgledao kao da će da preskoči ogradu, probije se kroz obezbeđenje u najboljem Fleš Gordon stilu i prebije bend. Na bini. Međutim, bio je ubrzo savladan od strane obezbeđenja i odveden van vidika prisutnih. Ali ne i ušiju. Dve pesme kasnije, S.A.R.S. napušta binu na zaprepašćenje svih prisutnih. Sva sreća pa ih nije bilo mnogo. Usledila je tišina propraćena pucketanjem pojačala. Nešto kasnije sam doznao da je došlo do nesuglasica između benda, njihovog menadžera i organizacije festivala. Naravno da je bilo pitanje honorara. Mogu da razumem protestvovanje menadžera da bend nastupi za dž. ali neprofesionalnost i seljanizam u Srba me svaki put dodatno iznenadi. Da je Minja Subota bio precedavajući dao bi im 0 Bambija.

Pola sata kasnije na scenu su stupili Public Enemy. Ovaj hip hop sastav je tu još od davne 1982. godine i još uvek žari i pali kao u najboljim danima (čitaj ’90-tih). Nije bilo potrebno dugo da dva veoma živahna, sredovečna crnca oraspolože publiku, još uvek traumiranu S.A.R.S. incidentom. Za čoveka koji nit zna pesme nit voli hip hop nalazim da su veoma zabavni i neverovatno harizmatični. Jer ako me frontmen benda koji ne slušam natera da skakućem unaokolo znači da je veoma dobar u svom poslu i da zavređuje svu moju pažnju. Stoga im dajem 3 Bambija. Ako išta onda za trud i profesionalnost.

Otišao sam da prošetam oko štandova s pićem i vratio se da čujem britanski sastav Example. Doduše, nisam siguran da li je to sastav ili jedan čovek. Zašto? Pa, prvenstveno sam orjentisan na celuloid i moj dodir i obaveštenja iz domena moderne muzike dolaze od jedinog domaćeg RnB pevača/reditelja/montažera/glumca – LoOney-a, koji me teroriše novim hitovima, više-manje na dnevnom nivou. Stoga znam za samo jednu pesmu od Example-a. Međutim tinejdžerke u prvim redovima evidentno znaju sve, pošto je svaka propraćena vrištanjem, horskim pevanjem i đuskanjem. Broj posetilaca je sada dostigao četvorocifren broj a i padao je mrak pa livada nije izgledala tako tragično. Ah, da, britanac dobija 2 Bambija. Recimo da mi se dopalo.

Iako je po rasporedu trebao da nastupi bend Dubioza Kolektiv, zbog kašnjenja je došlo do rotacije, te se scena spremala za glavnu atrakciju večeri – Jessie J. Dok su tehničari marljivo povezivali opremu za ovu mladu britanku iz mraka su, na moje iznenađenje i opštu radost, izronili čuveni kompozitor/aranžer gospodin Marko Kon i njegov kolega kompozitor/producent Drilla, gorepomenuti LoOney+lepša polovina i dramaturg/glumac/filmski kritičar Nenad Bekvalac.

Čemu moja radost? Ne samo što ih znam lično (da, ovaj deo služi da se pokaže kako se krećem u uticajnim i znamenitim krugovima), već i jer sam od ulaska na festival stajao mahom sam. Iako sam pokušao da se družim nisam bio dovoljno retro, ne-mejnstrim ili metal pa me ni jedna grupacija nije htela. A i još uvek sam mirisao na sapun. Tu i tamo bih stajao sa „kolegama“ iz drugih medija koji su dolazili i odlazili ali sam već počeo da se smaram i pitam kako li ću izdržati još četiri sata programa.

Dakle, došli drugari i tada je veče postalo više zezanje a manje posao. Jessie J. je RAZVALILA. Postoji niz komentara na liceknjizi gde ljudi govore kako je bila katastrofalna i kako falšira i ne ume da peva. Pošto sam bio u društvu tri vrhunska muzičara, koji su rekli da je odlična, znači samo jedno: da su ljudi navikli na autotjun i grand. Jeste, prva pesma je bila malo diskutabilno otpevana, ali to je usled lošeg monitoringa (u prevodu jer nije čula bend a ni sebe). Sledeća je već bila čista perfekcija. Takođe, moram napomenuti da su svi izvođači za sada imali žive bubnjeve i gitare što je za čistu pohvalu. Narod je pevao i đuskao a hipsteri su vrištali i kupali se u prašini. To ne bih ni primetio da mi se nisu valjali oko nogu. Šou se završio horskim pevanjem i povicima „još još“. Na žalost, devojka ima samo jedan album tako da i da hoće, ne znam šta bi pevala. Opšti utisak: 5 Bambija.

Dubioza Kolektiv. Još jedan u nizu „domaćih“ bendova koje ne volim. Nisam siguran da li su mi mrskiji oni ili vanbračno dete Bijelog Dugmeta – S.A.R.S. Razlog zašto ne volim Dubiozu je taj što bi uz malo truda mogli da budu Gogol Bodello. Na žalost, to će biti nikada pošto se zadovoljavaju… pa, sitnim užicima. Iako je svirka bila odlična nisam mogao protiv sebe pa sam kukao sve vreme. Mada se ostatak naroda silno zabavljao, pevao i đuskao u oblaku prašine, meni su se umor i hladnoća uvukli u kosti pa je moje negodovanje o Dubiozi postalo još izražajnije. Daću im 2 Bambija, za trud.

Na scenu je stupio Orbital. Tužno je to što je na poljani sada bilo još manje ljudi nego na početku fešte. Kao kakva privatna svirka u nečijem dvorištu. Doduše bilo je 3 izjutra, pa kao… ajde. Nastup Orbitala je zapravo audio vizuelni performans. Nisam siguran da sam u potpunosti razumeo kuda vodi, ali to je možda, da parafraziram gospodina Kona, jer sam previše mator, umoran i strejt da bih ispratio do kraja. Većina drugara i ja smo otišli 20 min. pre kraja usled opšte promrzlosti. Samo je gospodin Bekvalac istrajao. Svaka mu čast. Ocena 5 Bambija za Orbital i 3 Bambija za dramaturga.

DAN 2. STATUS: Bole me noge

Kako sam juče došao kući u 4am, rešio sam da prespavam dobar deo dana, preskočim norveški blek metal Satyricon, makedonski Sanatorium i dođem na Paradise Lost. Računajući da će da kasne, došao sam oko pola osam u sred nastupa Paradise-a! Dođavola! Dok sam se približavao ulazu pitao sam se šta li su sad zabrljali ovi iz organizacije. Lepo sam pogledao na netu kada ko nastupa. Zar ne umeju da apdejtuju internet stranu?! Ispostavilo se da su opet rotirali bendove. Te je Paradise krenuo odmah posle Norvežana. I danas sam imao pristup pres centru i ušao sam na ulaz za novinare. Prestanite da se igrate uzimala-davala, prokleti bili! Pošto sam se izvikao u svojoj glavi, otišao sam do pres centra da otmem vodu i pridružim se ljudima ispred bine.

Paradise Lost je engleki doom metal bend, koji svoju popularnost stekao sredinom ’90-tih godina XX veka. Ako mene neko pita, zvuče kao rana Metallic-a. Svojevremeno sam bio fan njihovog albuma „Host“ (1999) jer je synthpop. Lakomisleno verujući da su zadržali taj pravac došao sam na svirku, a i čuo sam da su im nastupi odlični. Ni jedno ni drugo se nije ispostavilo kao tačno. Sam nastup je bio ravan, ali to je verovatno usled činjenice da je da je sunce još uvek pržilo i da je opet bilo 1.000 ljudi na poljani. Pardon u fan pitu. Pošto je zbog Ozzy-ja livada podeljena u sektore. U drugom delu je bilo ljudi. Barem se tako činilo gledajući u prve redove koji su se propinjali da vide cenu. Nastup se završio, ja sam malo uvenuo. Bambija: 1.

Black Label Society. Zack Wylde je neosporno neverovatna faca i gitarski virtuoz. Činjenica da je izašao na binu obučen kao indijanski poglavica je suluda sama po sebi imajući u vidu da je u pitanju južnjački hevi metal. Bilo je zabavno prvih pola sata. Drugih pola sata je postalo naporno za slušati. Poslednjih 5 minuta sam već želeo da se popnem na binu, otmem mu gitaru i prelomim je preko kolena. Već sam se zaputio ka bini, lud od sunca, kada sam prvo naleteo na Nemanju Savića frontmena domaćeg hevi metal sastava Atlantida i člana Nevernih Beba, a zatim i na mog najdražeg metalca Vukana, čoveka koji drži poznavanje hevi metala u malom prstu. Odmah do medicine, pošto je čovek doktor po zanimanju.

Vukan me je odvukao u prve redove za The Cult. Kako sam već imao prilike da slušam ovaj bend kada su svirali na Tašmajdanu poređenje je neminovno. Taš je bio bolji. I vizuelno i auditivno. Iako bend zvuči neverovatno, Ian više nije u stanju da peva pojedine deonice. Zapravo zahtevnije deonice. Nisam se konsultovao s ljudima koji su ih slušali u Areni, tako da ne znam kako je bilo tamo. Prvi redovi su uživali u svirci, ali su pozadinci nešto negodovali. Možda jer im je već bilo dosta svega i jedva su čekali Ozzy-ja i drugare. Negde na polovini Cult-a su počele da me bole noge i leđa, što je prerastalo u pravi pakao kako je noć odmicala. Rešio sam da prošetam i pronađem gospodina Bekvalca koji je bio negde u masi. Tada sam shvatio da se livada ispunila ljudima. Sada je festival već ličio na kakvu svetsku manifestaciju. Gurajući se kroz masu sam spazio nekolicinu jučerašnjih hipstera sada odenutih u pravu-pravcatu hevi metal uniformu. Bio sam malo iznenađen. I oni su. Biće da su me prepoznali. Možda jer sam izgledao isto kao i juče (farmerke, čisto-bela majca) a možda jer sam i danas mirisao na sapun. Što se The Cult-a tiče: 3 Bambija.

Ozzy!

Živa legenda hevi metal scene. Čovek koji je video i probao sve što mu je palo pod ruke. Zvezda reality tv-a. Odista neverovatna pojava. Na žalost, legenda koja više ne može da peva. Posle svake pesme se trčalo iz scene na doping kiseonikom. Ali čak ni to nije uspelo da pokvari sveukupni doživljaj ove neverovatne svirke. Slash je pokazao zašto je „drugi“ najbolji gitarista na svetu. Zack Wylde nas je opet zadivio svojom virtuoznošću. Bubnjar je naprosto neverovatan. Muzička postava je toliko fascinantna da je u potpunosti zasenila Ozijevu nemogućnost pevanja. Ali kome je još to bitno. Bitno je da je živa legenda tu i da nas prska penom i vodom. Da nas pušta da pevamo refrene i kad kada čitave deonice pesama. Da nam maše sa bine i govori nam kako smo super. Da nas čini da se opet osećamo produktivnim i vrednim i delom nečeg većeg i boljeg i funkcionalnijeg – delom– ravnopravnim delom hevi metal univerzuma.

DAN 3. STATUS: Usplamtala tinejdžerka

Dan 3. Belgrade Calling… opet. Iako je danas dan kada ću biti usplamtala tinejdžerka i vrištati na The Darkness i donekle Ugly Kid Joe, nisam bio voljan da ustanem iz kreveta. Možda jer sam istrošio, ili sam barem tako mislio, sve zalihe mladosti na Ozija i drugare. Verovatnije jer je napolju kao na Tatuinu. Kako bilo, spakovao sam se i krenuo putem Ušća. Iako je jučerašnja organizacija bila bila daleko bolja od Dana 1, nikad se ne zna. Šta ako kasne? Šta ako nema vode? Šta ako uvenem na suncu? Dođavola!

Pošto sam se ispred kapija našao sa Vukanom suočio sam se sa tužnom činjenicom da festival opet kasni sat vremena. Ako je ovo fora da se narod skupi na vreme, nije smešno. No 60 minuta čvarenja na suncu kasnije su nas pustili unutra. Jeej. A onda… je tehničar koji je nameštao scenu za prvi bend zapevao „America! Fuck Yeah!“. Zagrcnuo sam se sladoledom. Ubrzo potom su na scenu sprženu suncem stupili Ugly Kid Joe.

Iskreno, nisam puno očekivao. Zapravo bio sam samo presrećan što mogu da ih vidim uživo. Čak i ako se raspadnu na sceni neće mi biti bitno. A onda je krenuo muzički vremeplov. Ne samo što su zvučali kao u najboljim danima već su bili i neverovatno zabavni. Pevač nije mogao da veruje da ljudi odavde uopšte znaju njihove pesme. Ja nisam mogao da verujem da gledam Ugly Kid Joe. I u toj uzajamnoj neverici su buknula sećanja na neke daleko bolje dane. Skakao sam i pevao na sav glas iako sam obećao sebi da više neću vrištati na koncertima. Mrzim kada me neki bend tako zaskoči s bine i iskoristi za horsko veličanje. Iz čisto subjektivnih razloga, Bambija: 5.

Mokar, prašnjav, promukao i presrećan sam naleteo na Nemanju, frontmena Atlantide, ovog puta sa plejbojevom zečicom oko ruke. Prokleti bili hevi metal pevači i njihova harizma. U opštoj histeriji oko UKJ sam zaboravio da stavim čepove za uši pa sam bio i malo nagluv. Pošto smo razmenili utiske i gestove Nečastivog razišli smo se. On je otišao na sladoled sa zečicom a ja sam otišao da legnem na livadu da se sunčam i uživam u mladalačkoj euforiji. Dugo, dugo nisam bio ovako srećan na nekom koncertu. Dobro, nisam od Judas Priest-a.

Sledeći su nastupali The horrors. Ispostavilo se kako je ime sasvim prikladno. Mediji ih veličaju kao novi Sonic Youth. Ja bih ih proglasio za genocid sivih ćelija i zaključao u sobu gde bih im puštao najveće hitove Južnog Vetra u krug. I tako jedno dve nedelje, da se naviknu na harmoniku. Kako bilo, pobegao sam u suprotan ćošak livade u nadi da ću se sakriti od monotonih zvuka sa bine. Nisam uspeo. Tada sam počeo da razmišljam o tome da se nalijem pivom, koje inače ne volim, pa da peglam po bendu. Sva sreća pa me je Vukan zagovarao a Bekvalac držao dok sam ja verbalno ludovao i pretio Intergalaktičkom odmazdom. Bambija? Da ih ima, oduzeo bih im!

PiL. Pih. Očekivao sam… ne znam šta sam očekivao. Posle toliko sati na suncu samo sam želeo da se sve završi. Kao neko ko zna dve pesme PiL-a nisam nešto bio oduševljen nastupom. Očigledno ni ostali posetioci, pošto su reakcije bile mahom hladne. Možda je narod očekivao više Sex Pistols manje post-punk depresiju. Bambija: 2; jer, hej, ipak je to Johnny Rotten.

U međuvremenu sam svratio do pres centra gde je basista Ugly Kid Joe-a doneo piće za prisutne. Izmučen post-pank zvucima depresije i Horora sam zgrabio burbon i počeo da ga sipam u oči. Uzeo bih ga i introvenozno da sam našao iglu. Nisam. Našao sam samo zaprepašćene kolege i fotografe kako peglaju kartice iz fotoaparata. Čudna sorta ti fotografi. No posle trećine boce postojanje je ponovo dobilo na smislu te sam se vratio međ’ populaciju smrtnika s kartom.

Kako je PiL završio svirku, Nemanja, Zečica i ja smo se dograbili prvog reda za The Darkness. Tu smo sreli LoOney-a. Znate onog finog gospodina s početka teksta. Višetruko talentovanu individuu. Mog najboljeg drugara. Dok smo čekali da se bend pojavi, pored nas se obreo ortak u Steel Panther majci. Pomislio sam „ovo će biti najbolja svirka IKAD“. I bila je.

Sve nedaće u protekla dva dana su bile zaboravljene s prvim zvukom gitare. Bol u leđima i kolenima? Nestao. Izgubljene sive ćelije usled horora The Horrors-a? Multiplicirane falsetom Džastina Hokinsa. Toplota izazvana nuklearnim letom i burbonom? Ne znam o čemu pričate. Toliko sam vrištao poput usplamtale tinejdžerke da sam do kraja nastupa ostao potpuno bez glasa. I sluha. Opet sam zaboravio da metnem čepove. Prokletstvo! Iskorišćen dvaput u istom danu? Neverovatno! Ali dešava se čak i meni, Krunić Kruniću. Ocena: 6 Bambija.

Odmah po završetku LoOney (lud od sreće jer je uhvatio trzalicu) i ja smo se strateški povukli iza poslednje linije fronta jer je nagrnuo stampedo za Faith No More. Kao neko ko ne voli njihovu muziku nisam bio previše zainteresovan za nastup. Mada me je privukla scenografija koja je delovala kao iz filma „Dom Za Vešanje“. Da su imali plehani orkestar na sceni možda bih i obratio više pažnje. Ovako sam bio indiferentan. Bekvalac je rekao da će prestati da se druži samnom ako nastavim da slušam te „šećerlemaste bendove“. Signalizirao sam da ne čujem i da nemam glas. Sažaljivo me je potapšao po glavi i otišao da čuje FNM. Ja sam s druge strane otišao na slobodan i neuriniran deo livade i opružio se na travi. Sve je ukazivalo da je publika mega-zadovoljna nastupom: horsko pevanje, odobravanje u vidu vrištanja i urlanja, smejanje na šale, aplauz… a onda sam zaspao. Probudili su me umiljati zvuci „Ajde Jano, ajde dušo“. Znam da je to bend svirao na EXIT festivalu pre dve godine i da je nastao haos. Vrištanje i pevanje, oblak prašine u vazduhu. Da, i ovde je haos. Iako sam ja preklinjao da se uskoro završi, bend je ipak izašao na bis. Povukli su se posle dve pesme, na moju radost i masovno neodobravanje publike. Bambiji? Može, 4.

Nisam toliki protivnik Faith No More, ali tu sam već 7 sati a želim da vidim relikvije got scene 80-tih: Sisters Of Mercy. Iako sam čuo porazne komentare na njihov nastup od pre koju godinu, nisam mnogo mario. Očekivao sam samo pevača i kompjuter. Dobio sam još 2 gitarista i kompjuteraša. Ispostavilo se da je to samo paravan jer jedan gitarista služi kao ukras, drugi svira i pomalo peva a Eldrič je tu samo kao pojava. Dimčina i slabo osvetljenje su pored atmosfere imali za zadatak da sakriju činjenicu da je SVE plejbek. Neverovatno. Ovako nešto nisam video još od kako sam gledao privatne snimke sa koncerta debele Britni u Zagrebu i „Diskoteka 80“ u Moskvi.

Debakl se završio u 5 izjutra. Napuštajući svoj livadski dom od prethodna tri dana razmišljao sam da li da se pojavim i sutra na „domaćici“. Međutim odlučio sam da mi je 3 dana sasvim dosta i rešio da 4. dan prespavam i izlečim svoje hrapave glasne žice i otekle noge.

Sveopšti utisak? Iako, kao i svi domaći festivali, pati od dečijih bolesti iskreno se nadam da će se organizatori dogovoriti i sastaviti i iduće godine jer je zapravo dobar festival. Činjenica je da, ako se cilja na domaću publiku, cene propratnih usluga moraju biti prilagođene ovdašnjem življu. Mislim da treba da traje 4 dana, od čega bi svaki dan bio žanrovski orjentisan. Ili da sve bude čist hevi metal/rok. I nadam se da će iduće godine svirati Steel Panther. I Scorpions.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: