Skip to main content

Braća Koen

Kadar iz filma "O, brate gde si?" (1998)
Kadar iz filma “O, brate gde si?” (1998)

Još od ranog detinjstva braća Džoel i Itan Koen su pokazivala interesovanje za filmsku umetnost. Džoel, stariji od dvojice, kosio je komšijske travnjake kako bi sakupio novac i kupio svoju prvu Super 8 kameru, sa kojom je snimao sopstvene rimejke avanturističkih filmova koje je gledao vikendom na TV-u. U ovim poduhvatima, glavnu ulogu je igrao drugar iz kuće pored – Mark Cimering, na špici potpisan kao „Cajmers“.

Njihov prvi film se zvao „Henri Kisindžer, čovek u pokretu“. Sledeći poduhvat je bio rimejk filma Kornela Vajlda „Nagi plen“ (poznat i kao „Afrička avantura“) u Džoelovoj verziji nazvan – „Cajmers u Zambiji“. Ovde se po prvi put pojavljuje mlađi Koen – Itan, u ulozi domoroca sa zašiljenim štapom. Većina ranih radova je snimljena na obodu Mineapolisa, gde su braća živela i pohađala školu.

Po završetku srednje škole, Koenovi upisuju Bard koledž u Masačusetsu, koji im je poslužio kao odskočna daska za druge univerzitete. Džoel se prebacuje na Njujorški univerzitet gde snima video tezu zvanu „Ozvučivanje“; dok se Itan upisuje na Prinston, odsek za psihologiju.

Kada je diplomirao, Džoel je radio kao producent na nizu industrijskih promo-filmova kao i nekolicini muzičkih spotova. U međuvremenu je naučio i da montira, što mu je itekako bilo korisno kada je upoznao Sema Rejmija, entuzijastičnog reditelja u potrazi za podjednako entuzijastičnom ekipom koja će oživeti njegov horor „Živi mrtvaci“.

Koenovima je trebalo gotovo tri godine da snime svoj prvi film za veliko platno – „Krvavo jednostavno“ (1984). Podučeni iskustvom sa „Živih mrtvaca“, braća su išla od-vrata-do-vrata potencijalnih sponzora i prikazivala im „trejler“ filma koji bi želeli da naprave. Na ovaj način su skupili malo manje od 750.000 dolara.

Radnja filma je smeštena u Teksasu i govori o ljigavom vlasniku kafane koji unajmljuje privatnog detektiva da ubije njegovu suprugu i njenog ljubavnika. Osim što je omaž film noaru i donekle hororu, film je vrlo slojevit, prepun mizanscena i crnog humora. Takođe, ovo je prva uloga Frensis Mekdormand koja će postati regularna pojava u filmovima braće Koen, a naredne godine i Džoelova supruga. Film je dobio i nekoliko nagrada kako na Sandensu tako i na Festivalu nezavisnog filma (FINDIE).

Naredni projekat braće Koen ih je ponovo ujedinio sa Semom Rejmijem i Brusom Kembelom – „Talas zločina“ iz 1985. Iste godine Džoel i Rejmi imaju kameo uloge u kultnoj komediji Džona Lendisa „Špijuni poput nas“.

1987. godine Koenovi pišu i režiraju komediju „Podižući Arizonu“ sa Nikolas Kejdžom i Holi Hanter. Film se bavi avanturama kriminalca karijerista koji se zaljubljuje u policajku koja ne može da ima decu, stoga glavni junak reši da otme jednu od četiri bebe lokalnog magnata. Glavna uloga je bila namenjena Kevinu Kostneru, koji ju je odbio jer mu je film delovao previše uvrnuto.

Sledi omaž gangsterskim epovima u vidu „Milerovog raskršća“ iz 1990. godine sa Albertom Finijem, Gabrijelom Birnom i Džonom Torturom. Ovaj film je donekle inspirisan delima Dašela Hameta poput „Crvene žetve“ i „Staklenog ključa“. Kruže glasine da su Džoel i Itan Koen odbili da rade Betmena zbog ovog filma.

Naredne godine Koenovi snimaju film „Barton Fink“, koji je smešten u Los Anđeles 1941. godine, a govori o njujorškom dramaturgu (Džon Torturo) koji se preselio u Kaliforniju kako bi napisao scenario za neki B film. Njegov jedini problem je to što pati od spisateljske blokade, a onda mu se u život uplete komšija koga tumači Džon Gudmen. „Barton Fink“ biva nominovan za Oskara i osvaja tri nagrade na festivalu u Kanu od kojih je jedna i Zlatna Palma. Ovaj film takođe označava i početak saradnje sa snimateljem Rodžerom Dikinsom koja je trajala čitavih dekadu ipo.

Tri godine kasnije, Koenovi se vraćaju u bioskope sa filmom „Hadsakerov čovek“ u kome slume Pol Njumen i Tim Robins, a za koji je pored Džoela i Itana scenario pisao i Sem Rejmi. Film propada na blagajnama, ali uspeva da se umili publici putem videa, to jest video klubova. Zanimljivo je da je uloga šefa, koga tumači Njumen, zapravo pisana za Klinta Istvuda. Takođe, producent je žarko želeo da zameni Robinsa Tomom Kruzom, ali su Koenovi pretili da će napustiti snimanje.

1996. godine, braća se vraćaju svojoj omiljenoj temi, zločinu koji se otima kontroli u malom gradu, u filmu „Fargo“ sa Frensis Mekdormand i Vilijemom H. Mejsijem. Mekdormandova je za ulogu trudne policajke dobila niz nagrada među kojima je i Oskar za glavnu žensku ulogu.

1998. godine Koenovi snimaju „Velikog Lebovskog“ u kome Džef Bridžiz igra lenštinu i zaljubljenika u kuglanje koji pokušava da pronađe svoj tepih i tako upada u kojekakve peripetije. Glavni junak je zapravo omaž Džefu Daudu koji je pomogao Koenovima da proguraju svoj prvi film „Krvavo jednostavno“. S druge strane lik koga tumači Džon Gudmen je filmska verzija čuvenog reditelja Džona Miliusa.

Inače, Koenovi imaju jedan od čudnijih procesa pisanja scenarija. Itan je izjavio u jednom intervjuu: „Većina scenarista se bavi celokupnom pričom i likovima i ima dug proces pripreme pre no što uopšte napišu prvu scenu. Džoel i ja sednemo i napišemo prvu scenu za koju mislimo da je dobra. Zatim prvu sledeću za koju mislimo da bi mogla da sledi ili prethodi napisanoj. I tako dok ne dobijemo prvu ruku scenarija. A onda bi smo polirali taj tekst dok ne budemo u potpunosti zadovoljni i to je onda scenario koji ćemo ekranizovati. Doduše, ovaj način pisanja ima svojih poteškoća jer obično nastane kreativna blokada negde na pola. Ali tada započnemo drugi scenario, i onda se u nekom trenutku vratimo na prvobitni. Na primer, „Bartona Finka“ smo pisali u trenutku kada smo se zapetljali sa „Milerovim raskršćem“, a prvih četrdesetak strana „Velikog Lebovskog“ smo napisali u trenutku kada nismo znali šta dalje sa „Bartonom Finkom“.“

Njihov naredni film „O brate gde si?“ (1998) je svojevrsna obrada „Sulivanovih putovanja“ iz 1941. godine Prestona Sturdžiza i Homerove „Odiseje“. Osim što je požnjeo sjajne kritike i pregršt nagrada, film je pokazao skrivene komedijske talente Džordža Klunija koji tumači naslovnu ulogu. Takođe, na ovom filmu je po prvi put primenjena digitalna desaturacija boja. Saundtrek filma je postao toliko popularan da je zaživeo u vidu koncertne turneje, a Asocijacija za zaštitu životinja nije verovala da je krava koju odnese bujica kompjuterska animacija dok im reditelji nisu pokazali ceo proces. Od tada uz „Ni jedna životinja nije povređena u toku snimanja ovog filma“ stoji i „sve scene u kojima se čini da su životinje u opasnosti su simulirane“.

Sledi noar-triler, smešten u Kaliforniju tokom 1940-tih, „Čovek koji nije bio tamo“ (2001) sa Bili Bob Torntonom o berberinu koji ucenjuje ljubavnika svoje žene kako bi sakupio novac da otvori lokal za hemijsko čišćenje odeće.

Koenovi izlaze iz okvira noara, ali ne i omaža, sa romantičnom komedijom „Razvedi me, zavedi me“ gde ponovo sarađuju sa Klunijem, a čiji ljubavni interes igra Ketrin Zeta Džons-Daglas. Ovo delo je zapravo žanrovski omaž filmovima iz 40-tih godina sa Keri Grantom. Takođe, film je izazvao podelu među kritičarima. Neki su hvalili burleskne elemente, dok drugima nije bilo jasno zašto su tvorci odabrali baš ovaj žanr. Inicijalno, film je trebalo da bude nastavak „Zgodne žene“ (1990), pre no što su ga se Koenovi dočepali i preradili.

Sledeći film braće je čist rimejk Ilingovog klasika – „Zavodnici“ (2004) u kome glavne uloge tumače Tom Henks i Marlon Vajans. Zanimljivo je napomenuti da je ovo prvi film u kome ne postoji lični pečat braće Koen, kao i to da je njhov prvi film koji je dobio osrednje do negativne kritike. Takođe, do ovog filma, Džoel je bio jedini potpisan kao reditelj iako su svi filmovi režirani u bliskoj saradnji sa Itanom. Saradnja je toliko bliska da ih kolege zovu „Dvoglavi reditelj“. Od „Zavodnika“ oba brata su potpisana kao režiseri.

Nepokolebani, Koenovi se vraćaju na veliko platno svega tri godine kasnije sa remek delom „Nema zemlje za starce“, rađen po istoimenom literarnom predlošku Kormaka Mekarnija. Film je okupio ne samo impresivnu glumačku ekipu kao što su Havijer Bardem, Tomi Li Džons i Džoš Brolin, već je pokupio i Oskare za najbolji film, najbolju režiju, najbolji adaptirani scenario i najbolju sporednu mušku ulogu. Takođe, film je internacionalno hvaljen kao jedan od najboljih filmova svih vremena. Doduše, samo vreme će pokazati da li je zaista tako.

2008. godine, Itan Koen ima premijeru svog brodvejskog komada „Zamalo pa veče“ koji se sastojao od tri priče: Čekanje, Četiri klupe i Debata. Glavnu ulogu je tumačio F. Murej Abraham poznatiji i kao Salijeri iz „Amadeusa“ (1984) Miloša Formana i manje poznat kao „onaj što je ubio Mo Carta“ iz „Poslednjeg akcionog heroja“ Džona Mektirnana. Komad „Zamalo pa veče“ je igran nešto malo više od godinu dana, uprkos dobrim kritikama.

Iste godine, Koenovi snimaju komediju o fitnes treneru i špijunu –  „Spaliti posle čitanja“ sa Bred Pitom i Džordžom Klunijem. Po rečima Džoela i Itana, ovaj film zajedno sa „O brate gde si?“ i „Razvedi me, zavedi me“ čini „Idiotsku trilogiju“. Zanimljivo je da u sva tri filma Kluni igra glavnu ulogu.

Naredne godine, Koenovi snimaju malu, mračnu komediju „Ozbiljan čovek“ sa Majklom Stulbargom. Film je ovlaš baziran na „Knjizi o Jovu“ i sećanjima braće o odrastanju u malom gradu u Minesoti. Iako skromnog budžeta i relativno nezapažen, film je nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji film i najbolji originalni scenario.

2010. godine, Koenovi ekranizuju roman Čarlsa Portisa „Čovek zvani hrabrost“ sa Džefom Bridžizom, Metom Dejmonom i Džošom Brolinom. Film je nominovan za deset Oskara ali, kao i prethodni, nije osvojio ni jednog. Zanimljivo je napomenuti da je ekranizacija istog romana iz 1969. godine donela jedinu zlatnu statuu Džonu Vejnu.

2011. godine Itan Koen se vraća pozorištu sa komedijom od jednog čina „Pričljivi lek“, koja je deo triptiha. Druge dve jednočinke su pisali Elen Mej i Vudi Alen. Predstava je skinuta sa repertoara posle 153 izvođenja.

2013. Koenovi snimaju film o muzičkoj sceni Grinvič Vilidža, koji je pomalo baziran na životu Dejva Van Ronka. „Unutar Levlina Dejvisa“ sa Oskarom Ajzakom i Džastinom Timberlejkom je doneo braći nagradu sa Kanskog festivala i hvale kritičara.

Tokom 2014. Džoel i Itan su doprineli scenariju za Oskarom nominovani film Andželine Žoli – „Nepokoreni“ zajedno sa Ričardom Lagravenesom i Vilijamom Nikolsom.

Novi projekat braće Koen, „Pozdrav, Cezare!“ će biti gotov do kraja ove godine, a bavi se potrčkom u Holivudu tokom 1950-tih. U filmu igraju stari saradnici Džorž Kluni, Džoš Brolin, Frensis Mekdormand, a pojavljuju se i Čening Tejtum, Ralf Fajns i Džona Hil.

Takođe, Koenovi su napisali scenario za novi film Stivena Spilberga „Most špijuna“ sa Tomom Henksom i Alanom Aldom, koji bi trebalo da ima premijeru tokom februara 2016. godine.

(tekst objavljen u katalogu Kinoteke, maj 2015.)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: