Skip to main content

Braća po babine linije (2016)

Poster za filma "Braća po babine linije" (2016)
Poster za film “Braća po babine linije” (2016)

Kao neko ko je po minutaži pogledao jedva pola epizode „Selo gori, a baba se češlja“, zasigurno nisam najkvalifikovaniji da komentarišem filmski nastavak avanture Radašina (Radoš Bajić) i Milašina (Milorad Mandić – Manda) nazvan „Braća po babine linije“. Ovo delo, koje će se obresti na redovnom repertoaru domaćih bioskopa za koji dan, služi kao uvod u nastavak kultne, a bogme i gledane, serije. Novinarska projekcija se održala u bioskopu Roda Cineplex.

Izgleda da dugo nisam išao na ekskurzije po novinarskim projekcijama jer nisam video ni jedno jedino prepoznatljivo lice iz medija koji su se pojavili na konferenciji za štampu. Doduše ove „kolege“ su makar došle na vreme. Biće da je lakše dotociljati se na Banovo Brdo, nego u centar ili pak Cineplexx Ušće. Tokom ulaska u salu su nam pustili temu iz „Supermena“ Ričarda Donera. Lepo od njih. Posle kraćeg govora i zahvalnice medijima što su se okupili, distributeru i produkciji, film je počeo.

Isprva sam mislio da je Radoš Bajić pomegalomanio pa je snimao film na 35mm, a onda sam shvatio da  platno u Rodi nije oprano verovatno od „Šejtanovog ratnika“ (2006). Osim toga, sa istog platna me je zapahnula TV režija i estetika. Iako su mi ljudi koji su radili na filmu rekli da je ovo zapravo serija izmontirana u celovečernji film, opet je malo sirovo. Ah „Montevideo“ zauvek ćeš nas progoniti. Takođe, sve vreme filma sam imao osećaj kupovine vremena. Dijalozi su kao kod Siniše „Bolji život/Porodično blago“Pavića:

  • Doneo sam pismo.
  • Koje pismo?
  • Ovo pismo.

[Kadar na pismo]

  • Šta piše?
  • Gde?
  • Pa u pismu!

[Kadar na pismo]

O čemu se radi u „Braća po babine linije“? Udeljeni pres rilis kazuje: U živote glavnih junaka Radašina i Milašina, koje na početku filma zatičemo u „normalnom agregatnom stanju svađe bez ikakvog razloga“, jednog dana stiže isto pismo, upućeno svakom ponaosob. Oni, ushićeni zbog pisma i vođeni snom o lepšem životu i rešenju svih problema, kreću iz Petlovca na put… samo oni znaju gde – i koji? No, kako to u životu i rešenju biva, umesto da stignu do Begrada gde ih čeka daleki rođak iz Australije „Radašin će zalutati sa tajanstvenom plavušom u gorostasnim planinama u kojima riču medvedi“, a Milašin će „umesto da pre Radašina stigne do bogatstva koje ga čeka, zaglaviti u selo Vranovo, na planini Sokolovica, sa koje puca vidik na zonu bezbednosti, gde šiptarski dronovi svaki dan izviđaju ono malo Srba koji su tu pretekli i ostali, kako sahranjuju, žale, jedu i piju…“. Tako njihovo putešestvije ka boljem sutra – postaje put do beskraja.

Zaplet i dešavanje na platnu ukazuju da bi ovo trebala da bude „road movie“ komedija, ali meni nije ni malo zabavno. Jasno mi je da nisam ni ciljna grupa ali opet nije da se nisam smejao na neka prethodna dela gospodina Bajića. Sa druge strane bio sam tinejdžer. No, na trećini filma se začuo i prvi kikot. Bolje ikad no nikad.

Jelena Gavrilović, u ulozi Zirke, je najkozistentnija kroz film, za šta joj skidam kapu. Kako glumački, tako i akcentualno, pošto isti variraju gore od dinara u doba inflacije. Ovo predstavlja i svojevrsni problem, jer gluma gospođice Gavrilović je bolja od drugih pa ona malo štrči, što ume da bode u oči u s vremena na vreme.

Zanimljivo je da se u pojedinim delovima filma pojavljuju statisti koje sam viđao kao pasionirane jedače po kulturnim manifestacijama sa keteringom. U sceni u kojoj stane autobus, pojavljuje se gospođa koja je sahranila šest muževa „i trenutno radi na sedmom“ po njenim rečima. Takođe, počeo sam sve više da vidim prodakt plejsmente po filmovima. Nije da mi smeta, samo mi je ponekad smešno.

Negde tokom prve trećine sam shvatio da je film kritika rijeliti programa. U razgovoru sa „kolegama“ posle filma sam rekao da je moglo sve to malo suptilnije, na šta mi je rečeno „E jeste, suptilnije pa da mora da se nagađa!“. Bravo doajeni filmske kritike, prešli ste igricu. Možete da odete kući i da prepišete ono što vam je PR filma spremio.

Da, zaplet je mogao da bude manje prst u oko, ali šlag na tortu je Radašinova replika upućena Zirki (Jelena Gavrilović): „Svi ste vi druga ekipa“. Nisam siguran da li je ovo šamar, političarima, filmadžijama, gledaocima ili naciji.

Iako potpisan kao kompozitor, učinak Sanje Ilića je ili nečujan u filmu ili nepostojeći. Osim prečeste upotrebe teme koja podvlači određene situacije. Kao da Sanja ništa nije naučio od „Leda“ Jelene Bajić Jočić. Kada sam kod „Leda“, zašto ovaj film nije kao „Led“? Bolje Sekula da si ostao Radoše, jer mene se ovo nedopada.

Doduše postojala su i dva svetla trenutka ovog dela. Prvi je kada Milašin natrapa na sahranu. Osim što sam se obradovao ortaku iz Srpske kaskaderske akademije (SKA) na platnu, bio sam veoma zabavljen Mandinim nedaćama. Bilo bi zabavnije da je bolje tempirano. Sve… traje i treba mu vremena. Najžalije mi je što vidim šale i gegove udavljene u kupovini vremena. Majkl Bej bi od „Braća po babine linije“ nasekao sjajan skeč od četiri minuta sa sve eksplozijama.

Drugi svetli trenutak je kada Radašina napadne medved. Toliko sam se glasno zasmejao da sam popio prekorni pogled svojih kolega. Zaboravio sam da pitam gospodina Bajića da li je ta scena zapravo omaž Injarituovom „Povratniku“ (2015). Na žalost, moja radost je bila presečena glumom Tike Stanića koja je zabolela više od klinaca pod nokte.

Po završetku filma, iz sale nas je ispratila muzička tema za „Lorensa od Arabije“. A onda je usledila konferencija za štampu. Dok se prisutna ekipa pripremala za govoranciju, ja sam se obratio poznanici, koja je bila na projekciji, a za koju znam da dolazi iz malog mesta te je pitao za njeno mišljenje i utiske. Kao što sam i mislio, ljudi van Beograda su potpuno oduševljeni serijom „Selo gori, a baba se češlja“. Čak su pojedine fraze ušle u svakodnevni govor. Biće da ovaj film ipak nije namenjen urbanim baticama i hipsterima. Sada mi je žao što ga nisam gledao sa nekom seoskom publikom.

No, Radoš Bajić se zahvalio se svima i rekao kako mu je ovo prvi igrani film koji je režirao. Iako ona prethodna dva, „Selo gori… i tako“ (2009) i „Za kralja i otadžbinu“ (2015) nisu bili filmovi već serije koje su prekrojene u film. Čekaj, stani, a ovo neće biti serija? Ali zašto se onda sve vreme priča o istoj? Nisam stigao da vokalizujem svoja pitanja kada je PR distributerske kuće rekla kako mediji porede Milorada Mandića – Mandu sa Čarlijem Čaplinom. Ček’, šta? ZAUSTAVITE PLANETU!

Dok sam se ja povratio od šoka, ostali članovi ekipe su izrazili svoje zadovoljstvo kako projektom, tako i nastavkom saradnje jer su im ovo omiljeni likovi. Kladim se da to govore za svaki projkat koji im donosi neke pare. Gospodin Bajić im se zahvalio i pohvalio je glumu Gavrilovićeve. Zasluženo. Takođe je rekao kako je mnogo toga izbačeno iz filma, ali će da bude u seriji. Pa da, isečeno je sve ono ZANIMLJIVO. No, to ne opravdava prazninu „Braća po babine linije“.

Međutim, dobar desni kroše je usledio kada je mlada glumica Milena Predić rekla kako je njena scena sa Radošem Bajićem ista kao „Prohujalo sa vihorom“ (1939). Kako? Zašto? Je l’ to što su obe scene na tremu kuće, sa vetrom u kosi? Hoći li posle ovog filma sve takve scene biti klasik?!

A onda je reč uzeo gospodin Tomo Kuruzović koji je obraćajući se naciji od nas dvadesetak počeo sa „Još od braće Limijer…“ Dobro, nije počeo tako, ali je držao govor o tome kako samo velika kinematografska dela uspevaju da prenesu emociju sa platna, baš poput ovog filma. Ne bih se složio sa time, jer me „Braća po babie linije“ nisu ni dotakla, ni pomerila, a čak nisam ni prepoznao ništa od tih emocija na platnu. Samo diskutabilnu glumu. I Kuruzović je napravio paralelu sa Čaplinom, što u njegovom slučaju ima više smisla. Ipak su njih dvojica savremenici, ortaci praktično.

Ostatak glumačke postave je vrteo cirka dve rečenice u krug. Neverovatna je ta tespijska potreba da se kaže nešto pametno, po svaku cenu, umesto da se buda mudar i tih. Branko Cvetković koji je tumačio lik vozača autobusa je bio najsažetiji u svom zahvaljivanju i ovom prilikom mu se ja zahvaljujem na tome.

Za kraj je autorska ekipa pozvala sve fanove da dođu u bioskop i vide svoje omiljene junake na velikom platnu. Ako pak nemaju bioskop u blizini, neka ne brinu, jer će distributer dovesti bioskop do njih. Osim do urbanih batica i hipstera, ali ovo iovako nije film za njih.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

2 thoughts to “Braća po babine linije (2016)”

    1. Bojane, sine, pa mogao si da argumentuješ taj komentar bolje, ali kapram da te gledanje u Radoša Bajića ostavlja bez teksta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: