Skip to main content

Brajan De Palma

"Nesalomivi" (1987)
“Nesalomivi” (1987)

Brajan de Palma rođen je 11. septembra 1940. godine u Njuarku, kod Nju Džerzija u italijanskoj porodici kao sin ortopedskog hirurga. Kao mali se dosta selio, te je pohađao protestantske i kvejkerske škole u Filadelfiji, Pensilvaniji i Nju Hempširu. U srednjoj školi je osvojio nagradu na sajmu tehnike jer je napravio kompjuter za projekat „Analogni kompjuter za rešavanje diferencijalnih jednačina“.

Ovaj projekat mu je omogućio stipendiju na Univerzitetu Kolumbija, na katedri za fiziku. Međutim, nije ga držalo mesto te je počeo da pohađa i druge katedre. Naime, na univerzitetu se prvi put sreo sa procesom pravljenja filmova. Zaintrigiran delima poput „Građanina Kejna“ (1941) i „Vrtoglavice“ (1958) on napušta studije fizike i upisuje dramaturgiju na novootvorenom Koledžu Sara Lorens i biva prvi muškarac u ovoj ženskoj školi.

Ovde se susreo sa mnogim velikim imenima koja će oblikovati njegov filmski stil u budućnosti. Neki od gostujućih predavača bili su: Vilford Lič, braća Majsles, Mikelanđelo Antonioni, Žan Lik Godar, Endi Vorhol i Alfred Hičkok.

U početku, De Palma je snimao kratke, eksperimentalne, crno-bele filmove poput „Premošćavanje razdora“ (1965) i „Pokaži mi jak grad, a ja ću ti pokazati jaku banku“ (1966). Njegov prvi dugometražni film je krimi komedija o reditelju koga proganja psihopata dok ovaj snima niskobudžetni porno film kako bi platio račune i razveo se od žene. „Ubistvo à la Mod“ je snimljen 1967. mada nije pušten u bioskop do 1968. godine.

Iste godine, De Palma upoznaje mladog metod glumca iz Njujorka, obučavanog u Konzervatorijumu Stele Adler i Američkoj radionici – Roberta De Nira. Njih dvojica snimaju nekoliko komedija zajedno: „Čestitke“ (1968), „Svadba“ (1969) i „Ćao, mama!“ (1970). Ova dva velikana će ponovo sarađivati tek nakon 17 godina u „Nedodirljivima“ (1987).

Zanimljivo je napomenuti da su „Čestitke“ (1968) prvi film koji je dobio oznaku X (gledalac mora da ima preko 18 godina da bi video delo) kao i prvi film koji se eksplicitno bavi problemom regrutacije za rat u Vijetnamu. „Čestitke“ su poslate na Berlinski filmski festival gde su dobile Zlatnog medveda. Čitavu dekadu kasnije, Robert De Niro će biti nominovan za Oskara u još jednom filmu o Vijetnamu i regrutaciji – „Lovcu na jelene“ (1978) Majkla Ćimina.

„Svadba“ je delimično snimljena 1963. ali je produkcijska kuća bankrotirala te je film završen i izdat šest godina kasnije. Da bi sakupio novac, De Palma je snimao razne kratke filmove i dokumentarce za NAACP (Nacionalna agencija za napredak obojenih ljudi) i Ministarstvo finansija. Takođe, kako je De Niro bio potpuno nepoznat u trenutku izlaska filma, pogrešno je potpisan na špici – Robert Denero.

Tokom ovog perioda De Palma ima i dva značajna dokumentarca: „Reakcija oka“ (1966) i „Dionis ’69“ (1969). Prvi se bavi „op-art“ (optička iluzija) izložbom u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, čiji je kurator Vilijam Sajc. Film je snimljen za svega četiri sata sa sinhronizovanim zvukom. Ekipu su činila dva snimatelja i De Palma.

Drugi film se bavi izvedbom Euripidove predstave „Bakhe“ u kojoj glumi Vilijem Finli. Komad je značajan jer je jedan od prvih koji je probio tradicionalnu barijeru između izvođača i publike. U filmu, De Palma po prvi put koristi split-skrin tehniku, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Na jednoj polovini ekrana se prate glumci, dok druga prikazuje interakciju i reakciju publike.

De Palmini filmovi bivaju hvaljeni ne samo kao kritička dela društva, već i kao komercijalni uspeh. „Čestitke“ su zaradile preko milion dolara na blagajnama, što pruža Brajanu šansu da režira svojevrsni nastavak – „Ćao, mama!“ (1970). Iako se film fokusira na Džona Rubina, lik Roberta De Nira, film vredi isključivo zbog jedne sekvence: „Budi crn, bejbe“. Sekvenca je, za razliku od ostatka filma, crno-bela i snimljena na 16mm filmu, iz ruke i predstavlja ne samo satiru na temu „kako je biti crnac u Sjedinjenim Državama“, već i svojevrsni omaž cinéma vérité-u.

1970. godine De Palma odlazi u Holivud kako bi radio na većim, skupljim i kompleksinijim filmovima. Međutim, njegova prva kolaboracija sa industrijom „Upoznaj svog zeca“ (1972), sa Tomi Smotersom i Orsonom Velsom, završava se otpuštanjem i kritikom na račun De Palminih ideja i metoda snimanja.

De Palma se povlači sa „igrališta velikih dečaka“ i snima „Sestre“ (1972), sa Margot Kider i Dženifer Salt, priču o dve devojke koje vide ubistvo u drugoj zgradi kroz prozor svog stana, ali im niko ne veruje. Zatim slede „Fantom iz raja“ (1974) i „Opsesija“ (1976). Alfred Hičkok je pobesneo kada je De Palma počeo sa snimanjem „Opsesije“ jer je mislio da je previše sličan „Vrtoglavici“. Zanimljivo je da je De Palma prestao da snima ovakve filmove posle Hičkokove smrti, 1980. godine.

Preokret dolazi 1976. godine, kada De Palma snima horor „Keri“ po romanu tada nepoznatog autora, Stivena Kinga. De Palma je promenio neke elemente romana jer ne bi funkcionisali na velikom platnu, okupio mladu, iako ne tinejdžersku, ekipu, mahom tv glumaca: Sisi Spejsek, Nensi Alen, Džon Travolta… Projekat je finansirao United Artist. „Keri“ postaje megahit. Sisi Spejsek i Pajper Lori bivaju nominovane za Oskara. Tehnika raspolovljenog ekrana i usporeni kadrovi se pokazuju i više no efektni u prenošenju radnje i izazivanju strave kod gledaoca.

U ovom periodu, De Palma pomaže drugaru da realizuje svoj drugi film, baveći se kastingom i dopisujući pojedine scene. Jedna od njegovih dopisanih scena je zapravo pismeni prolog koji objašnjava gledaocima šta se desilo pre no što njihova priča počne. Film je „Ratovi zvezda“, drugar – Džordž Lukas.

Finansijski i kritički uspeh „Keri“ omogućavaju De Palmi da potražuje daleko ličniji materijal za ekranizaciju. Još kao mali, De Palma je bio fasciniran romanom Alfreda Bestera „Čovek bez lica“. Ono što je privuklo mladog reditelja ovom delu su gotovo matematički dijalozi i avangardna naracija. De Palma je pokušavao da pronađe način da adaptira i ekranizuje knjigu gotovo dve godine, ali usled previsoke cene izrade, odustaje. Kao rezultat njegove nemogućnosti da snimi „Čoveka bez lica“ on radi „Furija“ (1978) naučno-fantastični triler sa Kirk Daglasom, Džonom Kasavetesom i Ejmi Irving. Film biva zapažen od strane Žana Lik Godara koji uključuje isečak u svoj film „Istorije filma“ (1988-1998). „Furija“ je pored većeg budžeta, bolje glumačke ekipe i sjajne kritike propala na blagajnama.

1979. godine Brajan De Palma se ženi glumicom Nensi Alen, koja postaje njegova stalna glumačka postava. Iako je snimila četiri filma sa suprugom: „Keri“ (1976), „Kućni filmovi“ (1980), „Obučena da ubije“ (1980) i „Pucanj nije brisan“ (1981), zauvek će biti zapamćena kao En Luis, partnerka Aleksa Marfija, u filmu „Robokap“ (1987) Pola Verhovena.

„Kućni filmovi“ (1980) su snimljeni kao kolaboracija između De Palme i njegovih učenika, gde je cilj „vežbe“ bio da se osmisli, napravi budžet i snimi dugometražni film. Iako je bilo pitanje hoće li Kirk Daglas pristati da glumi u studentskom filmu od 50.000 dolara, pokazalo se ne samo da hoće, već je Daglas postao i ko-producent. Film je na kraju koštao po De Palminim rečima: „Nešto malo ispod milion (dolara)“.

Sledi poslednji omaž Hičkoku „Obučena da ubije“ (1980) sa Endži Dikinson i Majklom Kejnom; a zatim i omaž Antonioniju – „Pucanj nije brisan“ sa Džon Travoltom i Džonom Litgoom. Za usahli Travoltin izgled zaslužna je insomnija od koje je glumac patio tokom snimanja. Zbog uloge u ovom filmu, svojevremeno nepoznati reditelj, Kventin Tarantino unajmljuje Travoltu za svoj drugi film „Petparačke priče“ (1994).

Naredne godine De Palma snima svoj zaista kultni film „Lice s ožiljkom“ (1983) u kome angažuje Al Paćina koji je trebao da glumi u „Pucanj nije brisan“, ali nije bio dostupan. „Lice s ožiljkom“ je epohalno delo o životu fiktivnog, kubanskog narko-bosa Tonija Montane, snimljeno po scenariju Olivera Stouna koji se u tom trenutku skidao sa kokaina.

Kada je film podnet na uvid Američkom filmskom udruženju (MPAA) dobio je oznaku X. Ovo je značilo ne samo da bi gledaoci morali da budu punoletni već i ograničenu distribuciju. De Palma je premontirao film, koji je ponovo dobio X. Kada je treći put premontirao određene sekvence i opet dobio X, De Palma je odbio da premontirava dalje i tražio je da stručna komisija pogleda film ne bi li mu dala R (svi ispod 17 godina moraju da imaju punoletnog pratioca). Komisija se sastala i izglasano je da film može da dobije željenu oznaku. Međutim, De Palma je zaključio da ako je ova verzija mogla da dobije R onda je mogla i prvobitna. Bez znanja MPAA on odnosi originalnu, necenzurisanu verziju u bioskope. Niko nije primetio razliku. Ne bi se ni znalo za prevaru da se De Palma nije izlanuo u jednom intervjuu, mnogo godina kasnije.

Takođe, kokain u filmu je trebao da bude mleko u prahu. Ali prah se nije dobro slikao, te je De Palma doveo „eksperte“ da nađu najbolje rešenje. Do dan danas se ne zna šta je zapravo korišćeno za kokain na filmu. Oliver Stoun je jednom prilikom izjavio: „Ne bi me čudilo da je pravi.“ Film je pokupio pohvale detektiva za narkotike jer veoma verno prikazuje život narko-bosa.

Kada je „Lice s ožiljkom“ ponovo pušteno u bioskope povodom dvadesetogodišnjice, producenti su zvali De Palmu i tražili da zameni synth-pop saundtrek modernim rep pesmama. De Palma je samo spustio slušalicu.

Po završetku snimanja „Lica s ožiljkom“ De Palma se razvodi od Nensi Alen.

Sledi spot za pesmu Brusa Springstina „Dancing In The Dark“, kao i filmovi „Dublerka“ (1984) сa Melani Grifit,  i „Pametnjakovići“ (1986) sa Deni DeVitom, Džoe Piskopom, Den Hedajom i Harvijem Kajtelom. „Dublerka“ će ostati zapamćen u istoriji ne samo kao film koji je proslavio Melani Grifit i grupu Frankie Goes To Hollywood, već i kao mejnstrim film u kojem je po prvi put trebao biti snimljen i prikazan nesimulirani seks. Scena nikada nije realizovana jer je studio ucenio reditelja.

Besan, De Palma adaptira zaboravljenu priču o padu Al Kaponea i čoveka koji je u tome pripomogao – Eliota Nesa. „Nesalomivi“ (1987) ponovo ujedinjuje Roberta De Nira i De Palmu, ali takođe okuplja i impozantnu glumačku ekipu: Šona Konerija, Endija Garsiju, Čarlsa Martina Smita i Bilija Draga predvođenu mladim i tada nepoznatim – Kevinom Kostnerom.

1989. godine se vraća kritici Vijetnamskog rata u filmu „Žrtve rata“ sa Majkl Dž. Foksom i Šon Penom u glavnim ulogama. De Palma je želeo da snimi film još 1969. godine, kada je inicijalno pročitao članak Danijela Langa. U nekim intervjuima sa Berlinskog filmskog festivala on čak govori kako mu je ovo sledeći projekat. Međutim, rat je još uvek bio tabu tema te realizacija projekta nije bila izvodljiva. Tek sa popularizacijom ratnih filmova o Vijetnamu poput „Voda“ (1986) Olivera Stouna i „Bojevog metka“ Stenlija Kjubrika, De Palma je mogao da snimi „Žrtve rata“.

Naredne godine ekranizuje knjigu Toma Vulfa „Lomača taštine“ gde Tom Henks, do tada komedijaš sa nominacijom za Oskara, dobija priliku da se pokaže kao „ozbiljan“ glumac. Na žalost, loše kritike su onemogućile Henksovo dokazivanje u naredne tri godine. Sve dok nije dobio Oskara za glavnu ulogu u filmu „Filadelfija“ (1993) Džonatana Dema. Pored Toma Henksa film je okupio i Melani Grifit, Brusa Vilisa i Kim Katral.

1992. De Palma ponovo sarađuje sa Džonom Litgoom i Stivenom Bauerom u filmu „Rađanje Kaina“. Sledi još jedna gangsterska saga sa Al Paćinom – „Karlitov put“ (1993) ovaj put sa Šon Penom i Penelopi En Miler. Naviknut na umetnost, Šon Pen je zahtevao 30 dublova za određenu scenu. Kada je De Palmi preselo i prekinuo snimanje, Pen je počeo da urla. Urlao je na reditelja do kola, u kolima i kada su stigli u smeštaj, Pen ga je zvao kako bi urlao na njega putem telefona. De Palma je rekao: „Mislim da ničemu kretenskijem nisam prisustvovao u životu“.

Slede godine tišine, tokom kojih se De Palma poigrava sa mišlju da adaptira svoju omiljenu seriju „Nemoguća misija“ u celovečernji film. 1996. godine angažuje Toma Kruza za ulogu super-špijuna Itana Hanta. Iako film nije ni nalik seriji postaje toliko uspešan da iznedrava nekoliko nastavaka od čega je peti deo trenutno u nastajanju.

Sledi krimi-drama „Zmijske oči“ (1998) sa Nikolasom Kejdžom kao i katastrofalni „Misija na Mars“ (2000) sa Tim Robinsom i Koni Nilsen. 2002. godine De Palma se vraća svojoj omiljenoj Hičkok/Antonioni temi u filmu „Femme Fatale“ sa Antonio Banderasom i Rebekom Romijn Stamos u glavnim ulogama. Banderas je pristao da glumi u filmu samo ako mu De Palma bude držao časove režije. Na žalost, film doživljava debakl na bioskopskim blagajnama, iako sa godinama dobija kultni status među ljubiteljima filma.

2006. De Palma se vraća na veliki ekran ekranizacijom Džejms Elrojevog romana „Crna Dalija“ sa Džošom Hartnetom, Aronom Ekhartom i Skarlet Johanson u glavnim ulogama, koji se bavi brutalnim i još uvek nerešenim ubistvom Elizabet Šort iz 1947. godine. Ovaj De Palmin omaž noaru i starim majstorima poput Ota Premingera, Roberta Aldriča, Džona Hjustona i Raula Volša na žalost nije uspeo da povrati ni pola utrošenog novca.

Naredne godine De Palma snima „Cenzurisano“, kolaž film o borbi američkih vojnika u Iraku i načinu na koji su predstavljeni u medijima.

2012. godine izlazi „Strast“ sa Rejčel Mekadams i Numi Rapače u glavnim ulogama, koji je zapravo rimejk francuskog trilera „Zločin iz ljubavi“ Alena Kornoa, sa Kristin Skot Tomas i Ludvin Sanijer.

Za mnoge filmofile, De Palma će ostati upamćen ili po svojim komercijalnim i mahom gangsterskim, delima poput „Lica s ožiljkom“, „Karlitov put“ i „Nedodirljivi“; ili psihološkim trilerima poput: „Sestara“, „Dublerke“, „Pucanj nije brisan“ ili „Rađanje Kaina“. U najgorem slučaju, ostaće zapamćen po citatima svojih profesora poput teme kojom se bavio Antonioni u „Pucanj nije brisan“ ili sceni okršaja na železničkoj stanici u „Nedodirljivima“ koja je posuđena iz „Oklopnjače Potemkin“ Sergeja Ejzenštajna; ili pak omažu Hičkoku kroz „Dublerku“.

Česte borbe sa cenzorima, bioskopima, studijima i producentima su oduvek skretali pažnju javnosti ka ovom reditelju, ali sa finansijskim i kritičkim neuspesima njegovih poslednjih filmova čini se da je De Palmina zvezda počela da bledi.

(tekst objavljen u katalogu Kinoteke, decembar 2014.)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: