Skip to main content

Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa (2014)

Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa
Goran Bogdan, Petar Božović i Ivan Grozni vodka

NAPOMENA: Ovaj tekst sadrži spojlere, detaljnu radnju kao i ogromnu količinu celuloidne mržnje. Možda vam posle čitanja bude žao teksta.

Press release kazuje: Stanko (30) treba prvi put da ubije čoveka, ali se ne oseća dorastao situaciji. Istog dana, njegov mlađi brat Vojo (16) treba prvi put da vodi ljubav. Ni mlađem bratu nije lako, ni on se ne oseća dorastao. Putevi dva brata će se istog dana ukrstiti nekoliko puta i ono što se u startu čini lakim, odnosno teškim, pokazaće svoju suprotnu stranu, a njihov bratski odnos će biti preispitan.

Za početak zanimljivo je to što prospekt/katalog/slikovnica koju su mi udelili a uz koju ide DVD sa kojekakvim materijalom ima drugačiji tekst i podatke. Ah, te male slatke filmske neusklađenosti.

Takođe, inicijalni sinopsis filma je budalaština, doduše manja nego sam film. Zašto? Radnja je zapravo:

NAPOMENA #2: od ovog pasusa standardni tekst je ono što se zaista dešava u filmu dok su kurziv moji komentari i napomene.

Stanko (prvo Momčilo Otašević, a kasnije Goran Bogdan), sticajem nesrećnih okolnosti, prisustvuje nasilnoj smrti svog oca (Nebojša Glogovac) koga iz nehata ubiju dvojica „Bosančevih“ (Emir Hadžihafisbegović – svemirski netalenat) siledžija. Istovremeno, Stanko, njegova mu majka (Ana Sofrenović – svemirski netalenat #2) i nerođeni brat Vojo (prvo lažni stomak a posle Filip Đuretić) bivaju iseljeni iz svog udobnog stana pod izgovorom da dolazi drugi trener s dvoje male dece a zapravo se useljava Bosančev sin – razvratnik i drogerant. Stanko i familija bivaju useljeni u golubarnik u ulici Marksa i Engelsa (kakogod da se ta ulica zove danas u Titogradu, to jest Podgorici).

Ovde mlađani Stanko (koji po scenariju ima između 13 i 16 godina a koga glumi ortak od 25 i to se vidi) upoznaje svog novog najboljeg prijatelja Fikija (prvo neki ortak a potom Mišo Obradović) i Lelu (prvo Branka Stanić a potom Branka Stanić sa otopljenim licem) i osniva rok grupu „Titograd“ čiji je one-hit-wonder zapravo obrada pesme grupe U Škripcu – „Ne Brini“.

Da je reditelj iole genijalan, kao što tvrdi, on bi okupio grupu nekih muzičara da mu zapravo napišu hit za film. Ne mora zaista da bude remek delo, ali makar da bude originalna pesma. Kao što je, na primer, „On the Dark Side” urađena za film EDDIE AND THE CRUISERS (1983) sa Majklom Pareom.

Lažni Raka Marić unajmljuje bend za 3000 MARAKA (STEVANE!) da otvore koncert Knezu. Da, ti-si-kao-magija Knezu! Ali Stanko žedan krvave osvete kupuje pištolj od avansa za koncert i odlazi da ucmeka Bosanca. Majka saznaje da će joj sin napraviti kardinalnu grešku i samoinicijativno odlučuje da ga prijavi policiji. Stanko biva uhapšen, našamaran i proteran iz zemlje.

Dijaloška sekvenca sa Knezom je nešto najnefilmičnije i dijaloški autistično što sam video u domaćem filmu u poslednje vreme. Zamislite da gledate insert iz filma.

LAŽNI RAKA MARIĆ: A ti si meni takva magija čoveče.

KNEZ: Eh.

LAŽNI RAKA MARIĆ: Magija, čista magija!

KNEZ: Eh.

S druge strane galaksije, Fiki i Lela bivaju ucenjeni da vrate 3000 maraka u ratama. Fiki postaje diler, a Lela kurva čiji je prvi seks bio sa Lažnim Rakom Marićem.

Nisam siguran šta je jezivije, sama pomisao na seks sa amorfnom masom ili činjenica da je gluma gospođice Stanić kvaduplirani netalenat Mime Karadžića.

U međuvremenu Stanko šljakeriše po Londonu istovremeno svirajući u studiju Damira Urbana. Njegov brat Vojo je sada tinejdžer odlikaš čiji jedini problem je to što je lagao svoju devojku da je imao seks sa Beograđankama, ili Valjevkama, a zapravo je nevin. S druge strane, njegova devojka je lagala da je spavala sa nekim tipom a nije.

U međuvremenu, Bosanac je na čelu sportske reprezentacije Crne Gore koja pobeđuje na nekom prvenstvu te se pojavljuje u svim vestima. Stanko ga ugleda na TV-u u Londonu i reši da se vrati kući i završi započetu osvetu. Ali sada mora da nadoknadi sve godine koje je bio u izgnanstvu, ne samo kod brata, već i da izgladi odnose sa majkom i svojim drugarima koje (ni)je ostavio na cedilu.

Film je crnogorski kandidat za Oskara. Verovatno zato što je jedini crnogorski film ove godine, nisam siguran. Ljudi masovno hvale fotku u filmu, za koju je zaslužan Dimitrije „Džima“ Joković. Džima jeste jedan od talentovanijih direktora fotografije u regionu, ali u ovom filmu fotka varira od „jao vidi FILM!“ do „gospode bože kakav je ovo advertajzing i zašto se već jednom ne pojavi packshot proizvoda?!“

Press release ukazuje da su DJEČACI su dobili razne nagrade na prestižnim festivalima u zemlji i regionu (Crna Gora). Međutim, mi nemamo prestižni festival jer ovde ne vlada zdrav razum i ukus već „prijatelji, braćo, kumovi…“ bodovanje. No, nagrade:

Filmski festival Herceg Novi, 2014.

Zlatna mimoza za režiju – Nikola Vukčević

Zlatna mimoza za kameru – Dimitrije Joković

Festival glumačkih ostvarenja Niš, 2014.

Povelja za izuzetnu ulogu – Branka Stanić

Festival filmske režije Leskovac, 2014.

Specijalno priznanje stručnog žirija – Nikola Vukčević

Mojkovačka filmska jesen, 2014.

Nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu – Ana Sofrenović

Nagrada za sporednu žensku ulogu – Branka Stanić

Nagrada za epizodnu mušku ulogu – Mišo Obradović

Pošto znam ko je sve bio u žiriju na festivalu u Herceg Novom, bolje da ste nagradu za najbolju kameru dali MAMULI (2014) Milana Todorovića, koju je takođe snimao Džima, a koja je makar ujednačenog kvaliteta i kolorita.

Specijalno priznanje stručnog žirija u Leskovcu?! Izgleda da je žiri imao specijalne nestručne potrebe da nagradi režiju koja je… pa, u nedostatku bolje reči – specijalna.

Mojkovačka filmska jesen?! Šta je DOĐAVOLA Mojkovačka filmska jesen? Je l’ to isti festival koji se odigrava i u SOPOTU?! Prokletstvo! Pritom, dati nagradu Mišo Obradoviću za ulogu alkoholičara je isto kao dati nagradu Franku Neru za gorepomenutu MAMULU jer je italijan.

Da ne pominjem hvale o Branki Stanić u ulozi Lele. Kažu mlada i perspektivna glumica koja studira glumu na Cetinjskoj akademiji. Prvo, ne deluje mlado. Drugo, ako misli da bude glumica treba da prestane da studira tehnike Mime Karadžića jer strah, tuga, bes i tinejdžerska frustracija nisu jedna facijalna ekspresija.

Što se glume Ane Sofrenović tiče, moj kredenac ispoljava više emocija od nje.

Momčilo Otašević. Gledao sam ga u filmu LED (2012) Jelene Bajić Jocić (Ćerka Radoša „Sekule“ Bajića) i nije bio loš. Ovde je ok, samo mislim da ne treba da glumi tinejdžere jer davna su bila vremena kada su ortaci od 25 glumili srednjoškolce (čitaj: Beverli Hils 90210).

Tempo DJEČAKA je poput i glume u istom – nepostojeći. Vladimir Moritz koji je komponovao muziku, a pogotovo Dušan Maksimović i Dario Domitrović koji su miksali zvuk, da se zajedno obese u ostavi pored slanine. Muzika je iritirajuća i preglasna. Da, vidim da je scena tužna, ne moraš još da mi podvučeš prejadnom muzikom. Kao da već ne patim dovoljno. S druge strane, dijalozi su preglasni u odnosu na pozadinske zvuke i zvuče previše veštački. Osim toga što su skaradno napisani.

Kolor korekcija je veoma… korektna, iako u pojedinim navratima kosa i odeća glumaca menja boju. Ne znam da li je to usled dosnimavanja ili korišćenja druge kamere. Takođe, film pati od nisačim izazvanih usporenih sekvenci koje ne služe ničemu i ne vode nikuda. Ako je reditelj hteo nešto da nam ukaže ovakvim filmskim jezikom, plašim se da ga nisam razumeo. Trudim se da ne sitničarim, ali da, ako ćete već da koristite isti pištolj u dva razdoblja (1994. i 2014.) ne morate oba puta da ga zumirate. Ako je reditelj želeo da prikaže kako jedan pištolj povezuje sve te tužne ljudske sudbine, poput Vejna Kramera u PANIČNOM BEKSTVU (2006), opet je omanuo.

Posle projekcije filma, prisutnim licima iz medija koja još uvek nisu naučila da se predstave kada uzmu mikrofon u ruke, obratili su se Nikola Vukčević (reditelj), Momčilo Otašević (Stanko, 16 godina), Ana Sofrenović (majka), Branka Stanić (Lela) i Petar Božović (taksista). Diskusiju je vodila gospođa Sandra „Hot Lips“ Perović.

Kako sam prisustvovao povećem broju konferencija za štampu povodom nekog filma, rekao bih da je poenta u izuzetno glupim i nestručnim pitanjima novinara dok filmadžije imaju zadatak da na njih odgovore još kretenskije. Eksplikacije idu od nivoa odbrane studentske vežbe do silovitog ukazivanja na socijalne probleme današnjice kroz određeni političko-sociološki stav i obaveznog subjektivnog stava koji se predstavlja kao stav našeg napaćenog naroda. A da vi, blago meni, ispričate neku anegdotu sa snimanja? Probleme produkcije? To mačku o rep, je l’? Dobro. Nit’ ste zabavni, nit’ utičete na Frankenštajniziranu kulturnu scenu. Znači, ništa!

Zabavno je gledati ljude koji nisu iz sveta filma, a koji su sticajem okolnosti prisustvovali ovoj konferenciji, kako kolutaju očima i pitaju se „o čemu ovi ljudi trabunjaju i šta je dođavola pisac hteo da kaže“, tipa: „Reditelj se bavi alhemijom, jer iz olova, to jest sirove materije, on stvara zlato, to jest nešto od vrednosti.“ Ovu rečenicu je stvarno, najstvarnije, izgovorio gospodin Vukčević. Doduše njegova je bila daleko opširnija sa nepotrebnim objašnjenjima i još nepotrebnijim metaforama koja se završavala sa „…kao što vidimo kod Bergmana…“. To što ti voliš Bergmana ne znači da si on! Mnogi se lože na Indijanu Džonsa pa ih ne viđamo po gradu kako furaju fedoru i prebijaju naciste!

Petar Božović je pričao o robovlasničkom poretku, Ana Sofrenović o ženama koje donose važne odluke ali ih nikada ne vidimo na filmu, Nikola Vukčević o Bergmanu i Larsu fon Triru a Branka Stanić neku užasno nezanimljivu priču o svom liku i (nepostojećoj) glumi.

Svetli trenutak ove besmislene govorancije je bio kada je gospođa Perović pitala gospođicu Stanić da li joj je bilo teško na snimanju, na šta je Branka rekla: „Jao, znate, dok sam glumila „tinejdžerku“ sve je bilo ok, ali kada sam trebala biti starija nalepili su mi tu neku masku koja se tako topila po reflektorima, jer ta svetlost je baš vrela…“

Moj šok zbog činjenice da poznajem filmsku rasvetu bolje od nekoga kome je osvetljenje ključno za sopstveni izgled na filmu je prekinuo Petar Božović, sveže probuđen iz dremeža, grohotnim smehom i rečima: „Vrelo? Ne znaš ti šta je vrelo! Kad sam ja bio mlad mi smo išli na radne akcije, kamen se topio od vreline…“ U ovom trenutku nisam uspeo da se suzdržim već sam počeo da se smejem naglas. Nije pomoglo ni to što sam se setio anegdote sa snimanja filma TAJNA NIKOLE TESLE (1980) Krsta Papića, u kojoj se mladi Petar krije u crnogorskom kršu dok pobesneli Orson Vels puca na njega iz dvocevke.

Zatim je neka gospođa iz nekog lista (jer zašto gubiti vreme na predstavljanje) rekla kako je ovo „veoma ozbiljno delo sa opominjućom temom“ i postavila pitanje: „Da li se ljudi iz Crne Gore, a pogotovo Podgorice, prepoznaju u Vašem filmu? Jer znate, ljudi iz Srbije i Beograda ne vide sebe u domaćim filmovima“. U ovom trenutku sam se toliko smejao da su me opomenuli.

U nekom trenutku, reditelj Vukčević izgovara sledeće: „Znate, danas su filmovi postali ta bezumna zabava. Ja se trudim da moji filmovi ne budu to.“ I uspeo si. Film ti je bezgranično dosadan i pretenciozan. Baš kao i ti. Čovek bi rekao da si nešto izvukao iz iskustva sa snimanja svog prvog filma POGLED S AJFELOVOG TORNJA (2005), ali izgleda da nisi. Za one koji ne znaju koji je ovo film mogu sebi organizovati dvostruku projekciju: prvo POGLED a onda KROJAČEVA TAJNA (2006) Miloša Avramovića.

Srećom pakao se ubrzo završio rečima: „Premijera je 27. novembra u bioskopu Cineplexx“. Kao da imamo drugi bioskop.

Za kraj, evo čak dve pozitivne stvari: Prvo – Stanko Bogdan je jedan relativno harizmatičan glumac, nisam siguran kakvog raspona, ali u ovom ansamblu je briljirao i voleo bih da ga vidim u pravom filmu. Drugo – postoji scena sa Ivan Grozni vodkom koju su pisali zastupnici iste, a skoro nisam video pametniji product placement na domaćem filmu.

Sve u svemu, gospodin Nikola Vukčević ne ume umetnost!

P.S. Izvinjavam se gospodinu Ivanu Đuroviću koga sam nepravedno optužio da je kasnio i kako je lupetao gluposti, a koji nije ni prisustvovao konferenciji za štampu. Naime, zaista je bio tip koji je bio nadobudni kreten, ali nisam znao ko je, te sam pitao kolege koje su mi rekle da je to producent. Pošto nisam uspeo do danas da ustanovim identitet tog sagovornika, njegov pasus je izbrisan iz teksta.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na
kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

9 thoughts to “Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa (2014)”

  1. nama vazda neko sa strane treba da objasni o cemu se zapravo radi, u kulturi, i onda jos i popizdimo. hahaha duhovita kritika ocajanog filma..pozdrav iz PG

  2. Još jedna u nizu bespotrebno opširnih kritika ovog pokušaja od filma. Mada se i ti previše širiš po ovom kutku. Ka da je tvoj. 🙂

  3. To Krunicu, baš si dobro napljuvao ove tipove što pokušavaju nešto da urade, umesto da kao i ti pljuju tudje radove. Odgledao sam film i ne bih se složio sa 99% tvojih komentara, ali računam da se ti dobro zabavlhas umesto da pokysas nešto sa učiniš od svog života. Naziv tvog obloga (celuloodma mržnja) nekako pokazuje da ti od detinjstva nešto nedostaje (ljubav) i da teško da ovom mržnjom možeš kompenzovsti svoje nedostatke. Ali, ne predaj se

  4. Gledao sam film i sve vrijeme sam imao osjećaj kao da neko pokušava da mi gurne prst u prkno. Konstantna patnja i borba, duša mi se cijepa između dvije misli – “skloni te glibave prste od mojega prkna” i “gurni više pa da i sa time završimo”. Iako shvatam da je autor teksta namjerno maliciozan, ništa od toga ne bi bilo (ili bi bilo, ali manje) da nije ove kinematografske neprijatnosti profesora Vukčevića.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: