Skip to main content

Džejms Stjuart

Ketrin Hepbern, Keri Grant, džimi Stjuart i Roland Jang u filmu "Filadelfijska priča" (1940)
Ketrin Hepbern, Keri Grant, Džejms Stjuart i Džon Hauard u filmu Džordža Cukora
“Filadelfijska priča” (1940)

Džejms Mejtlend Stjuart rođen je 20. maja 1908. godine u Indijani, država Pensilvanija, kao jedini muški potomak od troje dece. Njegovi roditelji su držali prodavnicu alata. Iako je majka bila veoma talentovana pijanistkinja, otac se protivio ideji da mu sin svira neki instrument i očekivao je da Džejms nasledi porodični posao. Stvari su krenule naopako kada je Stjuart stariji dobio harmoniku na poklon od prijatelja. Iako je naučio da svira instrument za rekordno vreme, mladi Džejms nije bio najtalentovaniji harmonikaš ikad.

Početkom 1920-tih piloti, koji su zaprašivali polja, bi za oko dva do tri dolara primali kopilota kome bi demonstrirali svoje akrobatske veštine. Kada je Džejms imao desetak godina, otac mu je uplatio jedan krug vratolomija i od tada sve što je Stjuart mlađi želeo je da postane pilot.

Roditelji ga upisuju u privatnu školu, u kojoj do izražaja dolazi Džejmsova svestranost. Igrao je (američki) fudbal, bavio se atletikom, uređivao je školski godišnjak, bio član pevačke i književne sekcije. Takođe, u školi se oprobao i u glumi, imajući svoj prvi nastup kao Buke, u komadu „Vukovi“. Tokom leta je uglavnom radio na građevini, pomagao putarima i bivao šegrt jednog mađioničara.

Kako je bio stidljive prirode, Stjuart je većinu svog slobodnog vremena u školi provodio ili u biblioteci ili u podrumu gde se bavio hemijskim eksperimentima. Često je pravio modele aviona i dalje sanjajući da će jednog dana biti pilot. Ovaj san je postao opsesija kada je Stjuart, u delirijumu usled skarletne groznice, na radiju pratio prenos čuvenog leta Čarlsa Lindberga  1927. godine. Zanimljivo je da će Džejms glumiti Lindberga u filmu „Duh Sent Luisa“, nekih trideset godina kasnije.

Naredne godine, ideje o pilotiranju bivaju raspršene od strane oca, koji upisuje Džejmsa na Prinston umesto na Pomorsku akademiju. Stjuart dobija stipendiju za arhitekturu na osnovu teza planova za aerodrom. Nepotvrđeni navodi kazuju da su ove ideje poslužile za modernizaciju komercijalnih aerodoroma koje danas koristimo.

Simultano sa arhitekturom Džejms studira dramu, te biva primljen u pozorišnu grupu „Prinston Triangl“. Po završetku školovanja, 1932. godine, biva primljen u glumačku trupu „Juniversiti Plejers“ (University Players) zahvaljujući preporukama sa koledža. Ovde će Stjuart upoznati svog najboljeg druga – Henrija Fondu, sa kojim će biti cimer narednih godina. Iste godine, debituje na Brodveju u kratko prikazivanom komadu „Keri Nejšn“. Svega nekoliko sedmica kasnije, dobija ulogu u predstavi „Zbogom ponovo“ gde igra šofera. Iako je na sceni proveo manje od tri minuta, Džejms biva zapažen od strane kritičara Njujork Tajmsa: „Gospodin Džejms Stjuart u ulozi šofera… pojavi se na tri minuta i ode sa scene uz spontani aplauz.“

Između 1932. i 1934. godine većina pozorišta je bila pretvorena u bioskopske dvorane, a narod se polako oporavljao od Velike depresije. „U ovom periodu sam radio svega tri mseca.“ priseća se Stjuart „Svaka predstava u kojoj sam glumio je bila ukinuta.“ No, tokom 1934. dobija značajnije uloge u komadima poput „Kraljica lepote“ i „Žuta groznica“. Krajem godine napušta pozorište i, sa Henrijem Fondom, odlazi u Holivud gde odmah ima svoje prvo pojavljivanje na srebrnom platnu u kratkom filmu Šempa Hauarda „Umetničke nevolje“.

Uz Fondinu podršku, Stjuart odlazi na probna snimanja i 1935. potpisuje ugovor sa kućom MGM na sedam godina za 350 dolara nedeljno. Njegov prvi posao u studiju je bio da asistira novopridošlim glumicama na probnim snimanjima. Usled svoje povučenosti Džejms je imao poteškoće da se izbori za uloge. Prva, prava filmska uloga dolazi u filmu „Na električnoj stolici“ sa Spenserom Trejsijem. Tokom 1936. godine sledi niz filmova, gde Stjuart uglavnom igra sporedne uloge: adaptacija popularne operete „Rouz-Mari“ za veliko platno, „Žena protiv sekretarice“ sa Klarkom Geblom i Džin Harlou i „Velika ljubav“ sa Vilijamom Pauelom i Mirnom Loj.

Istovremeno, Stjuart izlazi sa Džindžer Rodžers, ali je romasa bila kratkog daha. U istom periodu, Džejms sreće Margaret Sulavan, bivšu suprugu Henrija Fonde iz vremena „Juniversiti Plejersa“. Sulavan je zapravo najzaslužnija za uspon Stjuartove karijere. Ne samo što je žestoko lobirala da joj on bude partner u romantičnoj komediji „Naredni put kada volimo“ već je angažovala tadašnjeg supruga, čuvenog holivudskog agenta, Lilanda Hejvarda da uzme Džejmsa za klijenta. Ona je vredno radila sa Stjuartom naučivši ga kako da svoju stidljivost i manire preokrene u svoju korist.

1938. godine Stjuart, osim što se viđa sa Normom Širer, udovicom Irvina Talberga, počinje  profesionalnu saradnju sa Frenkom Kaprom u filmovima „Ne možeš uzeti sa sobom“ i „Gospodin Smit ide u Vašington“ (1939) sa Džin Artur. Arturova se nije baš slagala sa Stjuartom, misleći je da je previše sladak i fin. Razlog za ovo možda leži u tome što je uloga originalno trebala da pripadne Gariju Kuperu, sa kojim je Džin sarađivala na filmu „Gospodin Dids ide u grad“ (1936). Međutim, Kuper je bio zauzet snimanjem „Legije smrti“ Vilijama Velmana. Iako se žestoko protivila Stjuartu kao partneru, kako je sama rekla, ovo je njen najomiljeniji film. Takođe, ovo je poslednje prikazan američki film na teritorijama okupiranih Nemačkom. Jedan pariski bioskop je vrteo film non stop, mesec dana pre zabrane prikazivanja.

Po završetku snimanja „Gospodin Smit ide u Vašington“ dolazi do zategnutih porodičnih odnosa jer Džejmsov otac nastoji da odgovori sina od grešnog holivudskog života i vrati ga kući kako bi nasledio radnju. Stjuart krišom odlazi u Evropu i vraća se u Ameriku samo nekoliko dana pre početka Drugog svetskog rata. Uloga gospodina Smita, Stjuartu donosi prvu od pet nominacija za Oskara.

„Destri ponovo jaše“ iz 1939. godine je prvi Stjuartov vestern, žanr u kome će se kasnije odomaćiti. Pored glavne uloge, Džejms dobija i naklonost glavne glumice – Marlen Ditrih, mada je afera trajala koliko i samo snimanje. Istovremeno, Stjuart započinje karijeru na radiju.

Naredne godine ponovo glumi sa Margaret Sulavan u filmu „Prodavnica iza ugla“ Ernesta Lubiča, koji je čekao gotovo godinu dana da glumački par bude slobodan. Takođe je jedan od retkih filmova koji su snimani hronološki. Ovaj film će biti pretvoren u mjuzikl „Staro dobro leto“ (1949) sa Džudi Garland i Van Džonsonom u kome se takođe pojavljuje i Baster Kiton. Isti film će biti ponovo snimljen 1998. s naslovom „Stigla vam je pošta“ sa Tom Henksom i Meg Rajan. Sledi jedan od prvih anti-nacističkih filmova „Smrtonosna oluja“ koji je za posledicu imao zabranu prikazivanja svih MGM-ovih filmova u okupiranim teritorijama za vreme rata.

1940. godine glumi u filmu Džordža Cukora „Filadelfijska priča“ za koji dobija nagradu Oskar. Ovde deli platno sa Ketrin Hepbern i Kerijem Grantom. Ista priča će biti ponovo snimljena 16 godina kasnije kao „Visoko društvo“ sa Grejs Keli, Bingom Krozbijem i Frenkom Sinatrom. Stjuart svog prvog Oskara poklanja ocu koji ga je ponosno držao u izlogu radnje. Inače, reč „Filadelfija“ je pogrešno ugravirana u statuu.

Keri Grant je u jednom od intervjua rekao za svog kolegu: „Džimi (Stjuart) izuzetno prirodno izgovara dijalog. Zna da ljudi tokom razgovora upadaju u reč jedni drugima i da nije uvek tako lako verbalno zaokružiti misao. Toncima je bilo potrebno malo vremena da se naviknu, ali takva vrsta prirodnog ponašanja je imala neverovatan uticaj na buduće generacije glumaca. Godinama kasnije se pojavio Marlon (Brando) i ponovo počeo tako da govori u filmovima – samo su ljudi zaboravili da je Džimi bio prvi.“

Zanimljivo je da Džejms uopšte nije planirao da ide na dodelu nagrada, ali da je pred objavu dobitnika nagrade, primio „anonimni“ telefonski poziv koji mu je rekao da bi bilo bolje da se pojavi. I da se lepo obuče. Naredne godine, komisija za dodelu Oskara je uvela pravilo da dobitnici moraju ostati tajna do same objave. Takođe, Stjuart je mislio da nije zaslužio Oskara za najbolju ulogu, pogotovo jer je iste godine bio nominovan i njegov najbolji drug Henri Fonda za „Plodove gneva“. Takođe je mislio da je ovo isplata duga za neosvojenu nagradu za film  „Gospodin Smit ide u Vašington“. Slede osrednje komedije „Nema vremena za komediju“, „Živi sa mnom“, „Ćup zlata“ i mjuzikl sa Džudi Garland „Zigfildova devojka“.

Karijera u usponu biva prekinuta Drugim svetskim ratom. Od kako je stekao pilotsku licencu, 1935. godine, Stjuart je redovno leteo na relaciji Holivud-Pensilvanija kako bi obišao roditelje. Do početka rata, Džejms je imao preko 400 letačkih sati. Ali usled mršavosti biva odbijen od regrutne komisije. Istog trenutka žuta štampa objavljuje: „Filmski heroj dovoljno jak da nokautira negativca, previše slab za Ujka Sema“. Nepokoleban, Stjuart angažuje holivudskog snagatora Dona Lumisa, kako bi mu pomogao da nabaci kilažu i 1941. godine biva primljen u avijaciju. U početku samo kao instruktor, a zatim i kao borbeni pilot u Evropi tokom ’44. Inače, Don Lumis je trenirao Džonija „Tarzana“ Vajsmilera i pomagao mu da ostane u formi tokom godina.

Iako se MGM trudio da zadrži Stjuarta izvan domašaja fronta, i trudio se da mu nametne ulogu promotera, Džejms je nizom molbi i sitnih usluga uspeo da se izbori za komadira borbene jedinice 1943. godine. Za svoje zasluge na frontu dobija čin pukovnika i pregršt ordenja. Po završetku rata, ostaje pri vojsci kao rezervista i penzioniše se 1959. godine sa činom brigadnog generala. Nikada nije pričao o svojim ratnim iskustvima osim jednom, u dokumentarcu „Svet u ratu“ iz 1974. godine u segmentu „Kovitlac: bombardovanje Nemačke (Septembar 1939 – April 1944)“.

1946. godine, Stjuart obnavlja saradnju sa Kaprom u filmu koji se danas smatra za klasik –  „Život je lep“. Ova uloga ne samo da je trebala ponovo da pokrene njegovu glumačku karijeru, već i da mu omogući uspostavljanje imidža čoveka iz komšiluka sa kojim svi mogu lako da se identifikuju. Međutim, film tada nije dobro prošao.

Kapra je morao da se povuče iz sveta filma usled bankrota, Stjuartov otac je i dalje insistirao da se okane glume, vrati kući i oženi nekom finom, lokalnom devojkom, a sam Džejms je imao sumnje u svoje mogućnosti nastavka glumačke karijere posle rata. Njegova generacija se polako povlačila pred talasom novih „otkrovenja“ poput Montgomerija Klifta, Džejmsa Dina i Marlona Branda.

1948. godine po prvi put sarađuje sa Alfredom Hičkokom u opitnom trileru „Konopac“. Iako važi za film snimljen iz jednog kadra, tehnički je to bilo neizvodljivo jer je glomazna tehnikolor kamera sadržala traku za svega 10 minuta filma. Slede „Zovite Nortsajd 777“ (1948), „Čuda da se dese“ (1948) i „Trebaš ostati srećan“ (1949). Ni jedan od ovih filmova nije doživeo uspeh. Pokoleban, Stjuart se vraća vesternima i pozorištu, ali ne i kući da nasledi radnju i oženi se nekom finom, lokalnom devojkom. Krajem godine, Stjuart biva nominovan za Oskara za ulogu u biografskom filmu Sema Vuda „Stratonova priča“ (1949). Iste godine se ženi profesionalnom manekenkom Glorijom Hetrik Meklin.

Tokom 1950-tih njegova filmska karijera se polako oporavlja, uglavnom kroz saradnju sa rediteljem Entonijem Manom u vesternima „Vinčester ’73“ (1950), „Okuka reke“ (1952), „Gola mamuza“ (1953), „Daleka zemlja“ (1954) i „Čovek iz Laramija“ (1955). Ovaj niz uspešnih filmova se prekida na snimanju „Noćnog prolaza“ (1957) kada su se Stjuart i Man posvađali oko scenarija. Naime, Man rekao da je scenario nerazumljiv kao i da niko neće prihvatiti bivšeg ratnog-heroja-sada-glumca Odija Marfija kao Stjuartovog brata.

Pre svađe, Man-Stjuart vesterni su utrli stazu „modernijem“ vesternu usled realističnijeg prikaza ljudi i života tog doba. Takođe, junaci koje je igrao Džejms, izmučeni nasiljem u sebi koje moraju da kontrolišu, ukazali su na pravac kojim će deceniju kasnije otisnuti špageti-vestern. Takođe, 1950. godina je prekretnica u samom funkcionisanju filmske industrije i studija. Univerzal je želeo da se Stjuart pojavi u dva filma, „Vinčester ’73“ i „Harvi“ ali nije želeo da plati tada astronomsku cifru od 200.000 dolara. Džejmsov agent, Lu Vaserman, je sklopio dogovor sa studiom da će Stjuart igrati u oba filma za džabe, ali za procenat od prodanih karata, kao i da će učestvovati u odabiru reditelja, glumaca i ekipe. Univerzal je pristao, a Džejms je zaradio gotovo 600.000 dolara. Ubrzo su i ostali agenti/glumci uvideli gde leži para, te su se okrenuli ovakvom vidu poslovanja i time prekinuli eru ugovorne vladavine velikih studija.

1954. godine, Hičkok i Stjuart se ponovo ujedinjuju za remek-delo „Prozor u dvorište“ sa Grejs Keli. Film je snimljen brzinski, odmah posle „Okreni M radi ubistva“ (1954), za svega tri meseca sa sve pred i post produkcijom. „Prozor u dvorište“ je ne samo doživeo uspeh, već je ubrzo postao poznat po parnici Stjuart protiv Abenda koja je trajala godinama. Sudski proces je onemogućio prikazivanje filma skoro dve decenije, ali je ova zavrzlama razrešena, početkom 80-tih godina XX veka.

Usledile su još dve kolaboracije na filmovima „Čovek koji je previše znao“ (1956) sa Doris Dej i „Vrtoglavica“ (1958) sa Kim Novak. Potonji nije doživeo željeni uspeh, a Hičkok je krivio Stjuartov izgled, jer je mislio da je glumac izgledao prestaro da bi bio potencijalni ljubavnik liku Kim Novak. Zanimljivo je to što je Stjuart zamenjen Kerijem Grantom u narednom Hičkokovom filmu „Sever-severozapad“ (1959), iako je Grant stariji četiri godine.

Po prestanku saradnje sa Hičkokom, Stjuart se okreće Oto Premingeru i dobija ulogu advokata u filmu „Anatomija ubistva“ koja mu donosi još jednu nominaciju za Oskara. Ali nominacija nije umilostivila očev gnev, jer je Stjuart stariji bio toliko zgađen filmom da je zakupio čitavu stranu u lokalnim novinama na kojoj je molio ljude da ne gledaju taj „prljavi film“.

Stjuart se ponovo okreće vesternu, ovog puta u saradnji sa Džonom Fordom, i njih dvojica prave četiri filma zajedno: „Dva jahača“ (1961) sa Ričardom Vindmarkom, „Čovek koji je ubio Liberti Valansa“ (1962) sa Džonom Vejnom i Li Marvinom, „Kako je osvojen Zapad“ (1962) i „Jesen Čejena“ (1964).

Sredinom 60-tih godina XX veka, Stjuart se povlači sa velikog platna, povremeno se pojavljujući na televiziji i javnim manifestacijama. Poslednja Džejmsova uloga je bila u mini-seriji „Sever i Jug: knjiga II“ (1986) sa Patrikom Svejzijem i Dejvidom Karadinom.

Stjuart se nikada nije u potpunosti oporavio od ženine smrti 1994. godine i više se nije pojavljivao u javnosti. Iz spavaće sobe je izlazio samo kada bi ga naterala kućna pomoćnica. Kružile su glasine da Džejms boluje od Alchajmerove bolesti. Na Božić, 1995. godine pao je u dnevnoj sobi i razbio glavu. 1996. kada je trebao da zameni bateriju u pejsmejkeru, saopštio je bližnjima da bi „možda trebalo da pusti stvari da idu svojim tokom“. 1997. godine ponovo je pao u dnevnoj sobi i opet razbio glavu. Prebačen je u bolnicu gde je zadobio 12 šavova. Samo nekoliko nedelja kasnije, hospitalizovan je zbog problema sa krvnim sudovima. Jedan od povučenijih i najvoljenijih glumaca zlatnog doba Holivuda, Džejms Mejtlend Stjuart umro je u svom domu od srčanog udara 2. jula 1997. godine.

(tekst objavljen u katalogu Kinoteke, mart 2015.)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: