Skip to main content

Flafi (2016)

Čudna je ova 2016. godina, puna nekih iznenađenja, kompromisa i sticaja bizarnih okolnosti. Na primer, ove godine sam išao na dve premijere domaćih kratkometražnih filmova. Jedan je „Vrtlog“ (2016) Emilije Gašić na koji sam mahom kolutao očima. Film je tehnički ok, samo to srpsko #umJetničarenje sa primesama pretencioznosti u meni budi Tureteov sindrom. Sa druge strane, gledao sam „Flafi“ (2016) rediteljke Milice „Li“ Filipovski.

Pre „gde si bio/šta si radio Kruniću“ pasusa, mali intro. Sticajem bizarnih okolnosti sam upoznao autorku na nekom od okupljanja lokalnih filmadžija, i kako nije imala neku želju da bude u prvom planu ubrzo sam smetnuo s uma da je znam, pa sam je upoznao opet i opet i opet, dok je na kraju nisam zapamtio. Pošto mi je skrenuta pažnja. Činjenica da Li želi da režira ali da je stidljive prirode i nenametljiva stvara paradoks u mojoj glavi sa kojim nisam siguran da mogu da se izborim. Kako bilo, zamoljen sam da pogledam njena dva kratka filma: „Tulip, Texas and Us“ (2011) i „Flafi“ (2016) te dam moje vickaste komentare ako nađem za shodno. Našao sam. Isprva sam bio u fazonu „Gospode kratki film neke ribe iz Kanade mora da je pakao“, međutim ispostavilo se da nije, da sam uživao, nisam kolutao očima i sve je bilo ok. Dok je „Flafi“ narativno nastrojen sa zaokruženom pričom, „Tulip, Texas and Us“ (2011) je više umetnički orjentisan i vizuelan. Činjenica da je sniman Super 16 trakom kod mene dodaje dva bambija na skali od 1 do 7. Jer ko danas od klinaca snima ili uopšte ima želju da se petlja sa trakom?

Helena Jakovljević
Helena Jakovljević

Vratimo se Domu Omladine i premijeri. „Flafi“ traje oko 25 minuta, a projekciji je prisustvovao i deo autorske ekipe. Film gospođice Filipovski je epizoda u životu jedne porodice koja odlazi u Kanadu, vagajući šta ali i ostavljajući mnogo toga iza sebe, a čiji se životi naknadno komplikuju pojavom plišanog mede u prirodnoj veličini. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da je ovo delo gotovo biografskog karaktera, imajući u vidu da Li živi na relaciji Kanada-Srbija.

Kao prvo, film uopšte nema taj domaći šmek koji odlikuje gomilu pretencioznih dela srpskih autora. Što kaže reditelj Stevan Filipović „poseduje taj ne srpski pogled na kinematografiju“. I vidi se da je Li studirala film na jedan drugačiji i zdraviji način. Takođe, „Flafi“ daleko bolje funkcioniše na velikom platnu no monitoru što govori da Filipovska ima filmsko oko. Režija i scenario su poprilično solidni i fino zaokruženi. Tu i tamo se oseti francuski uticaj, mahom u kadriranju scena u stanu. Ono što je sjajno su dijalozi, koji zvuče zadivljujuće prirodno i neiskonstruisano.

Što se glume tiče, Srđan Miletić kao otac je diskutabilan u pojedinim scenama, ali ništa strašno. Feđa Stojanović i Ljiljana Stjepanović, kao deka i baka, su sasvim ok, kao i unuka – Helena Jakovljević. Jedini ko možda iskače iz okvira je Slaviša Čurović koji je odvrnuo glumu na 11, ali nije da puno bode oči.

Srđan Miletić i Tamara Krcunović
Srđan Miletić i Tamara Krcunović

Dva najveća iznenađenja su Katarina Marković i Tamara Krcunović. Katarina je mahom glumila u pozorištu i na malim ekranima, ali je u poslednje vreme sve više srećem na velikom platnu. Što je super, jer je novo lice za film, a i pristojna je glumica. Barem je bila na studijama.

Tamara Krcunović zaslužuje Oskara. Odma. Sada. Zašto? Imam užasan problem sa većinom domaćih glumaca po pitanju verovanja onoga što izgovaraju na ekranu. Dok sam spreman da verujem Melu Gibsonu da je i Drumski ratnik i zabrinuti prosečni otac kidnapovanog deteta, Sergej Trifunović će mi uvek biti… Sergej, bez obzira šta igrao. Na primer. Međutim, Krcunovićeva ima tu neverovatnu mogućnost tranformacije sa veoma malo do nimalo fizičke promene. Naime, u „Vlažnosti“ (2016) ona glumi nezadovoljnu suprugu i „ribu“ i veoma je uverljiva u tome. Ovde igra zabrinutu majku i nezaposlenu medicinsku sestru i nemam nikakav problem da sumnjam u to što glumi ili izgovara na ekranu. Sad čekam da vidim famoznu „Vojnu akademiju 3“ (2016) u kojoj se pojavljuje. Mada ono što bih zaista voleo je da je vidim na „daskama koje život znače“. A ja čak ni ne volim pozorište.

Svakako, moderni domaći film, makar on bio i kratke forme, ne može proći bez Slavena Došla. Iako ima minijaturnu ulogu, preentuzijastičnog voditelja, veoma je upečatljiv. Ok tu je i Matea Milosavljević iz „Pored mene“ (2015) ali njena uloga je da grli velikog medveda, što je sasvim… prihvatljivo.

Preentuzijastični Slaven Došlo, Flafi medo i u njegovom zagrljaju Matea Milosavljević
Preentuzijastični Slaven Došlo, Flafi medo i u njegovom zagrljaju Matea Milosavljević

Na kraju nisam siguran da li je film koji sam gledao na velikom platnu skraćivan u odnosu na verziju koju sam gledao kod kuće, jer mi deluje utegnutije i bolje. I dok se „Flafi“ prikazuje na festivalu u Torontu meni ostaje da se strpim dok Li Filipovska ne snimi celovečernji film. Što je nadam se uskoro.

P.S. Ovaj tekst nije sponzorisan poznanstvom, ljubaznom molbom niti mitom.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

3 thoughts to “Flafi (2016)”

  1. javite obavezno ako bude bilo mogućnosti da se odgleda film. i ja bih voleo, deluje mi zanimljivo po trejleru.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: