Skip to main content

Franko Nero

Django
Django

Frančesko Sparanero je rođen 23. novembra 1941. godine u San Prosperu u Italiji. Prvi susret sa scenom je imao sa šest godina u predškolskom. Kao tinejdžer je organizovao i glumio u srednjoškolskim predstavama. Kako nije bio siguran u to čime želi da se bavi za života, otišao je u Rim da studira ekonomiju. Istovremeno se bavio profesionalnim forografisanjem umetničkih dela za potrebe kataloga i bio je model za, tada, veoma popularne foto-novele. Takođe se bavio snimanjem dokumentaraca za lokalne medije sa nekolicinom prijatelja.

Njegova popularnost kao modela mu je donela male uloge u nekoliko italijanskih filmova sve dok ga nije zapazio Džon Hjuston i dao mu ulogu Avelja u epskom spektaklu „Biblija: U početku“ (1966). Njegovog brata, Kaina, tumačio je Ričard Haris. Istovremeno, čuveni reditelj Serđo Korbuči je bio u potrazi za novim licem heroja špageti-vesterna. Zanimljivo je da Nero, tada još uvek relativno nepoznat, nije bio prvi izbor za Đanga, već Mark Damon. Kako je Damon bio zauzet radom na drugim projektima, a Korbuči neodlučan koga da angažuje, producenti su odneli fotografije kandidata distributeru i rekli: „Biraj!“.

Ulogu je dobio mladi Nero koji isprva nije želeo da snima vestern jer je želeo da bude shvaćen kao ozbiljan glumac, a ne kao tamo neki petparački heroj. Na nagovor agenta prihvata ulogu misteriozne lutalice koja za sobom vuče mrtvački sanduk. Želeći da stvore pandan Klintu Istvudu (koji je imao 36 godina), tada zaštitnom licu špageti-vesterna, producenti su Franku (23 god.) naredili da pusti bradu i na[minkali ga tako da izgleda starije.

U bliskom periodu, Nero snima još dva špageti vesterna – Teksas Adio (1966) i Doba Pokolja (1966). U prvom ga režira Ferdinando Baldi, a u drugom budući majstor horora – Lučio Fulči.

Zahvaljujući procesu distribucije filma, svi ovi špageti-vesterni i Hjustonova „Biblija“ izlaze istovremeno u bioskope. I svet odjednom biva preplavljen Frankom Nerom.

Naredne godine, Nero biva unajmljen od strane Vorner studija, po preporuci kolege Ričarda Harisa, da glumi Lanselota u filmskoj adaptaciji čuvenog brodvejskog mjuzikla „Kamelot“ (1967). Na setu, Franko upoznaje buduću životnu saputnicu – Vanesu Redgrejv. Italijani su bili toliko besni što vide svog špageti-heroja u kitnjastim krpicama, ogrnutog limenim naznakama oklopa kako peva neke baladice da su umalo pokopali Nerovu karijeru, a Franko se nije vratio u Holivud čitavu deceniju!

Iste godine igra glavnu ulogu u italijanskom krimiću Damjano Damjanija, „Kao sova danju“ (1968) sa Klaudijom Kardinale i ponovo sarađuje sa Korbučijem na još jednom špageti-vesternu – „Najamnik“ (1968). Ovde počinje da se nazire napetost u odnosima Nero-Korbuči usled sudara ega i smicalica koje je reditelj sprovodio na glavnom glumcu. Čak pomalo neočekivano, 1967. godine je sa Luiđi Baconijem snimio i svojevrsnu obradu čuvene Bizeove opere „Karmen“ pod nazivom „Čovek, Gordost, Osveta“.

Tokom 1969. godine Nero menja tempo i umesto da snima pet filmova istovremeno opredeljuje se za samo jedan. U ratnom mega-spektaklu Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ tumači ulogu kapetana Mišela Rive. U istom filmu pored Franka igraju i Orson Vels, Jul Briner, Hardi Kruger, Sergej Bondarčuk, Entoni Doson, Oleg Vidov kao i „nekolicina“ domaćih glumaca poput: Milene Dravić, Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića, Pavleta Vujisića… Nero je tada upoznao Josipa Broza – Tita koji je voleo da obilazi filmske setove i upoznaje glumce sa kojima se kasnije družio. Nero nije bio izuzetak. Po njegovim rečima, Tito je povremeno slao privatni avion po Franka u Rim koji bi ga prebacio na Brione gde bi mu Maršal nudio nove projekte, ideje, pokazivao mu svoje fotografije ili ga pak vodio na pecanje. Jednom prilikom Nero je rekao: „(Tito) je bio sjajan čovek, ali užasan fotograf“.

Tokom 1970-ih sarađuje sa Luisom Bunjuelom na filmu „Tristana“ (1970), sa Tinto Brasom na „Otpadniku“ (1970) i „Odmoru“ (1971), Klodom Šabrolom na „Mađioničarima“ (1976) i glumi u dve ekranizacije avantura „Belog Očnjaka“ (1973. i 1974.).

Ova dekada biva obeležena poslednjom saradnjom sa velikim Serđom Korbučijem na „Kompanjerosima“ (1970) i početak višedecenijske saradnje sa Enzo G. Kastelarijem; prvo u filmu „Visoki Zločini“ (1973), zatim preuzimajući zakon u svoje ruke u italo-verziji „Smrtonosne Želje“ – „Zakon Ulice“ (1974), zaključno sa poslednjim pravim špageti-vesternom „Keoma“ (1976). Nero dekadu zatvara sa ratnim spektaklom Gaja Hamiltona „Odred 10 sa Navarona“ (1978) koji je delom snimljen u Crnoj Gori.

Novo poglavlje otvara Kastelarijevim krimićem „Dan Kobre“ (1980) i epskom avanturom „Banović Strahinja“ (1981) pod rediteljskom palicom Vatroslava Mimice. Potonji film je digao dosta prašine među lokalnim svetom koji se pitao „kako to da stranac igra epskog narodnog heroja?“ Međutim, reditelj se izborio za svog glavnog glumca, koji je onda dokazao da je ’pravi čovek za posao’. Na ovom filmu Nero stiče novog prijatelja – Radeta Šerbedžiju, sa kojim je živeo u Londonu tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije.

Sa Menajem Golanom snima „Nindžu“ (1981) i otvara novu vrstu celuloidne franšize za mlade naraštaje u vidu nindža filmova. Tokom 1982. se ujedinjuje sa kolegom iz filma „Bitka na Neretvi“, Sergejom Bondarčukom, na dvodelnom projektu o Oktobarskoj revoluciji – „Crvena Zvona“ (1982. i 1983.), a 1987. snima jedini pravi nastavak „Đanga“, filma koji ga je lansirao u zvezde – „Đango 2: Veliki povratak“. Iako je Nero želeo da se pomiri sa Korbučijem i da snime poslenji film zajedno, Serđo je bio previše bolestan te je Franko unajmio Nela Rosatija, poznatijeg po pseudonimu Ted Arčer.

Tokom 90-tih godina nastavlja saradnju sa Kastelarijem, ima malu ali zapaženu ulogu u „Umri Muški 2“ (1990) Renija Harlina, glumi u biografskoj drami o čuvenom modnom kreatoru Đani Versaćeu „Versaćeovo ubistvo“ (1998) i igra u istorijskoj drami „Zvali su ga… brigadir!“ (1999). Sa Kastelarijem 1994. snima vestern u Rusiji po sopstvenom scenariju pod nazivom „Džonatan Medved“ ili „Osveta Belog Indijanca“.

Za svoje zasluge u oblasti umetnosti, 1992. godine Franko Nero dobija titulu viteza od strane italijanskog predsednika.

Tokom 2000-tih Nero se okreće pisanju scenarija i produciranju filmova. Mahom se pojavljuje u TV filmovima, od kojih su vredni pomena „Džulijetina Pisma“ (2010) gde glumi sa svojom višedecenijskom partnerkom Vanesom Redgrejv; i „Ubistvo je moj zanat“ (2009) gde glumi ’čoveka koji je obukao Mafiju’ – Marija Puza.

Najveći svetski fan celuloidne umetnosti Kventin Tarantino nagovara Nera da se pojavi u svojevrsnom omažu/rimejku špageti-vesterna „Đangova osveta“ (2013). Na žalost, većina scena je izbačena u montaži, ali je ostala ona najbitnija gde old school ’Đango’ upoznaje modernu reinkarnaciju svog ikonografskog kauboja.

Posle susreta na filmskom festivalu u Sloveniji, perspektivni domaći reditelj Milan Todorović angažuje Nera da glumi lovca na sirene u filmu „Mamula“ (2014), pored Kristine Klebe, Natali Burn, Dragana Mićanovića i Miodraga Krstovića.

Iako u poznim godinama i sa pola veka uspešne karijere iza sebe, Franko Nero nema nikakvu nameru da uspori ili da se penzioniše, već sa dečačkom strašću snima, piše i producira filmove. U intervjuu koji je dao za L.A. Tajms, Nero je rekao: „Da sam holivudska zvezda, snimao bih film, najviše dva, godišnje. U Evropi mogu da snimim barem pet!“

(tekst objavljen u martovskom katalogu Kinoteke)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: