Skip to main content

Glavo luda

Ne baš komplementarna slika iz predstave "Glavo luda"
“Glavo luda” (Luka i Ivana + deo ansambla)

Sinoć sam, posle hiljadu godina, otišao u pozorište (na Terazijama) da gledam „Glavo luda“, mjuzikl Nikole Bulatovića. Nisam očekivao bog zna šta, imajući u vidu kakva nam je kultura. Ali ono čemu sam prisustvovao je bilo ispod svakog očekivanja. Toliko, da sam umalo izašao na pola, ali me je čist mazohizam održao u stolici do kraja. Da se ovaj debakl odigravao pre koji vek, bina bi bila zasuta trulim povrćem a glumci i kreatori posuti katranom i perjem ispred pozorišta kao upozorenje drugim netalentima.

Na žalost, ovde se netalentovanost isplati te je velika sala Pozorišta na Terazijama bila relativno popunjena. Parter barem. Na balkonu je bilo oko dvadesetak duša i ja. Zašto balkon? Jer sam imao divan pogled na celokupnu scenu i jamu s muzičarima, kao i na rasvetu, te sam mogao da vidim šta se zaista zbiva u svakom trenutku. Inicijalno nisam imao nameru da tražim dlaku u jajetu, ali su me oduvek više zanimali mehanizmi iza scene nego stvari koje se odigravaju na svetlosti pozornice.

Izgleda da je relativnost vremena zahvatila i pozorište te je predstava kasnila kojih desetak minuta zbog ljudi koji „nisu stigli na vreme“. Krajnje je vreme da se uvede „Hičkokov zakon“ – nisi došao na vreme, ne možeš da uđeš i nema refundiranja karte.

Zaboravio sam da napomenem, „Glavo luda“ je džuboks mjuzikl sa pesmama koje izvodi Zdravko Čolić. Šta to znači? Pa, kreatori su uzeli Čoline pesme i sklopili ih u njima pogodan narativ. Svetski poznati primeri ovakvog oblika najfantastičnijeg žanra ikada osmišljenog su „Mamma Mia“ (sa pesmama grupe ABBA) za koju je u toku kasting na Terazijama, „Rock of Ages“ (80’s rock), „We Will Rock You“ (po motivima pesama grupe Queen) itd. „Glavo luda“ se ne bavi Čolinim uspehom, iako mislim da bi to bilo daleko zanimljivije, već fiktivnim bendom i ljubavnom pričom à la „Romeo i Julija“ koja se odigrava tokom osamdesetih godina XX veka u Jugoslaviji.

– radnja –

Luka (Žarko Stepanov) i Jugoslav (Milan Antonić) su dva drugara iz neimenovanog generičkog mesta u Srbiji (iz nekog razloga; iako bi mogli biti iz Sarajeva, Splita, Mostara, Pule, Zagreba, Bihaća, Čačka, Niša, Bjelovara…) gde sviraju kao dvojac u bendu „Zemljotres“. Za one koji ne znaju, ovo je referenca na „Putujući zemljotres“, prvi dokumentarni film o jednoj muzičkoj turneji po teritorijama bivše Jugoslavije davne 1978. godine.

No, Luka i Jugoslav imaju menadžera muljaroša – Mitića (Milan Milosavljević).

Jugoslav spomene kako je čuo vest da se u Beogradu održava festival „Beogradsko proleće“ i da pobednik dobija besplatno snimanje albuma u Londonu. Mitić se zainteresuje jer je hohštapler, dok je Luka u fazonu „moram da učim“. Za nekoga ko vodi bend i evidentno želi da bude zvezda „moram da učim“ je poprilično traljav izgovor.

Tokom jedne od svirki, Luka upoznaje Ivanu (Jelena Trkulja), tiho devojče, za koju se ispostavlja da je ćerka izvesnog Milutina, ogrezlog komuniste, (Dragan Vujić Vujke), koji je pored toga i šef Lukinoj majci (Maja Noveljić Romčević kao Mara). Ocu se ne sviđa da mu se ćerka vucara sa „nižom klasom“ jer ipak ona zaslužuje nekog boljeg. Imućnijeg. Poziciranijeg.

Luka odlepi ali shvati da jedini način da on i Ivana budu zajedno jeste ako on „uspe u životu“ tj. proslavi se. Lud od ljubavi, Luka prijavi bend na „Beogradsko proleće“ rešen da pobedi. Jugoslav malo negoduje, ali najbolji su ortaci pa šta sad, dok Mitić samo broji novce u glavi. U Beogradu se tokom neke pank svirke sreće sa Milanom (Slaven Došlo) i Violetom (Snežana Jeremić Nešković) te odlučuje da ih pripoji „Zemljotresu“.

Predsednici žirija Sonji (Dušica Novaković) zapadne za oko mladi i talentovani Luka, i uceni ga da je obljubi u zamenu za pobedu na festivalu. Pobednička pesma? „Gori vatra“. Za one koji nisu upućeni ovom numerom je Čola predstavljao Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije 1973. godine. Pesma ponovo stiče pažnju 20 godina kasnije u filmu „Mi nismo anđeli“ Srđana Dragojevića.

Na žalost, Ivana sazna za preljubu…

U međuvremenu, bend odlazi u London da snimi ploču, gde se Luka smuva sa Lusi (Marina Aleksić), ćerkom direktora studija. Nesrećan i nezadovoljan, Luka najzad pukne, otera sve u bestraga i reši da se vrati u Jugoslaviju ne bi li pronašao voljenu mu Ivanu.

Po povratku, Mitić sazove konferenciju za štampu gde najavi veliki koncert „Zemljotresa“ na Marakani, za tri dana. Bend odlepi. Luka sretne Ivanu, ova ga naduva. Luka bude još nesrećniji, ali na nagovor drugara ipak dođe na sopstveni koncert. Oduvaju masu. Ivana shvati da voli Luku i reši da mu se vrati.

– kraj –

Problemi i sve ostalo:

Ima poprilično pevanja, što je sasvim ok za jedan mjuzikl. Bilo bi sjajno još i kada bi to pevanje valjalo. Glavni glumac, Žarko Stepanov, ne samo što ne ume baš da glumi, nego što još lošije peva. Čovek ima govornu manu. Za ulogu u kojoj je pevanje podjednako važno kao i glumačke sposobnosti, on dobrano podbacuje. Makar kada bi prestao da guta reči tokom svojih interpretacija, ali jok. Gledajući njega setio sam Dejvida „Mič Bjukenon“ Haselhofa kako se davi kao Doktor Džekil/Gospodin Hajd. U jednom trenutku sam želeo da gađam gospodina Stepanova cipelom, ali mi je bilo žao cipele.

Milan Antonić je ok kao podrška, iako se nije baš nešto pokazao. Takođe ne ume da peva. A nije ni nešto harizmatičan. Šta ga znam, ’nako. Blah. Možda bolje ne.

Kao neko ko nije česti posetilac pozorišta, gospodin Milosavljević je meni poznat iz serija poput „Srećni ljudi“, „Porodično blago“ i „Stižu dolari“. Kroz predstavu sam stekao utisak da bi Milan/Mitić voleo da je pokojni Zoran Radmilović ili barem Radovan III, usled dikcije, gestikulacije ili pak pravog pijanstva na sceni, ali to sam možda samo ja. Na žalost nije, te je sav taj trud poprilično uzaludan.

Jelena Trkulja kao Ivana… uh. Ok je gospođica Trkulja i deluje kao fino čeljade i nadam se da više nikad neće pevati. Svoje karijere zarad. Makar glumi ovu Ivanu kako treba. Skakanje i pevanje u istom dahu nije za nju. Bio, video, a na žalost i čuo.

Vujke ima najbolju numeru koja je mogla da bude genijalna. Genijalna! „Afrika“ je mogla da bude remek delo mjuzikla, sa sjajnom koreografijom i odličnim aranžmanom, ali ponovo – ne. Ne mislim da je Vujke loš pevač, ali nije ni dobar. Ne za mjuzikl. Mada, pored ostatka netalenata, on briljira. Takođe, dodelili su mu zaista najbolju repliku u celoj predstavi koja glasi: „Od kako je drug Tito umro, ja drugova nemam.“

Lukina majka (Maja Noveljić Romčević) je bledunjava. Pevanje je nikakvo, ali to je možda usled činjenice da Đorđe Balašević nije dozvolio da se koristi njegov tekst za pesmu „Mađarica“ pa su kreatori predstave izmislili svoj. Bolje da su novi stihovi na izmišljenom jeziku od onog… šta god da je ono.

Pank duo (Slaven Došlo i Snežana Jeremić Nešković kao Milan i Violeta) je ok, mada su njihove uloge više na nivou statista sa zadatkom nego što su zaista neke uloge. Ona je standardna, mada nije kao da ima šta da radi. On je dobar i čini mi se da je talentovan te da stišava sebe kako ostale kolege ne bi ispale BAŠ neuke. A jesu. Šta ti je kolegijalnost! Voleo bih da ga gledam u još nečemu kako bih video da li sam u pravu i koliko je tačno mladi gospodin Došlo sposoban.

Zatim, tu su Dušica Novaković kao Sonja, predsednica žirija „Beogradskog proleća“ i Marina Aleksić kao ćerka britanskog producenta, Lusi. Obe imaju male, ali pamtljive uloge.

Dušica sjajno igra zlobu, iako nisam siguran je li do nje ili do Džin Simonsolikog palacanja jezikom. S druge strane, ne razumem zašto je predsednica žirija obučena kao „madam“? Da je obučena kao dominatrica, to bih razumeo. Ovako izgleda kao da vodi bordel na divljem zapadu.

Marina Aleksić deluje kao da igra samu sebe samo što joj je sreća odvrnuta na 11. Previše je skvičava i umiljata. Ono što Marini ide u prilog je kostim. Iako se radnja odigrava 1985/6. godine niko ne izgleda kao iz tog perioda osim gospođice Aleksić, koja na žalost ne peva numeru u kojoj učestvuje – „Pusti, pusti modu“, ali je makar obučena kako dolikuje.

Što se muzičkih numera tiče mislim da bi bolje funkcionisale na filmu. Jer ovako su nekako osiromašene, ali to je možda do neinventivnosti kreatora (Nikola Bulatović i Nataša Drakulić) kao i nezainteresovanosti koreografa (Nebojša Gromilić). Recimo, gorepomenuta „Pusti, pusti modu“ bi mogla da bude kao neki suludi MTV spot sa laserima i pirotehnikom. Na žalost, na bini izgleda prazno. Pritom, plesači u pojedinim numerama deluju nezainteresovano i tromo. Možda je to usled godina u kojima su. Pojedinci izgledaju kao da imaju skoro 40 godina, što nije ok. Barem ne za mjuzikl koji je namenjen mlađoj publici.

Dok sam ja (glasno) negodovao i kolutao očima, narod u publici se smejao i tapšao baš tamo gde teba. Po završetku predstave delovali su zadovoljno, a u atrijumu su se mogli čuti komentari poput „odlično“, „sjajno“, „kakvo pevanje“ što dokazuje da je publika zapravo pokondirena tikva i da će hvaliti sve što stave pred nju, jer to je „kultura“. Kada bi se malo obrazovali, razvili neki ukus, a pogotovo kičmu, možda nam predstave ne bi bile – onako – već sjajne. Takođe, prosek godina u publici je 50, sa tek po kojim mladim licem koje zbunjeno prođe pokušavajući da shvati čemu je upravo prisustvovalo.

Na kraju, stekao sam utisak kao da je Nikola Bulatović (inače sin čuvenog domaćeg šansonjera, prvak Pozorišta na Terazijama i sasvim korektan pevač) došao kod upravnika pozorišta bacio mu scenario na sto i rekao „Ovo JA režiram“, na šta je ogovor glasio – „Nemaš frke“. Na žalost sva dobra volja i pevački talenat nisu uspeli da potisnu neumeće režiranja jednog ovakvog dela koje je moglo da bude zaista spektakularno, ali je na žalost ispalo – truba. Neko će reći: „Nema se para!“ i to je sasvim tačno. Ali postoji zaobilaznica oko nemanja budžeta, a to je kreativnost koju kreatori i realizatori ove predstave nisu ispoljili.

Moja finalna ocena? ŠTETA! to je moja ocena. Poptpuni debakl potencijala i neumeće kreatora. Šteta.

Poster za predstavu "Glavo luda"
Poster za predstavu “Glavo luda”

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

One thought to “Glavo luda”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: