Skip to main content
Filmstrip-Gorčilo

Gorčilo – Jesi li to došao da me vidiš? (2015)

Andrija Milošević i Helena Aksamit
Andrija Milošević i Helena Aksamit (slika preuzeta sa sajta telegraf.rs)

Posle neverovatnog debakla zvanog „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“ (2014) Nikole Vukčevića, Crna Gora je rešila da pokaže kako ipak ume da snimi film. Mali, lični, film lokalnog karaktera, bez megalomanskih pretenzija. A ko bi to bolje odradio, i pokazao Danilu Bećkoviću kako izgleda prava crnogorska komedija, od Milutina, Miodraga i Milana Karadžića. Međutim, krajnji rezultat nije baš zadovoljavajući.

Gorčilo

Mima Karadžić se u jednom trenuku svog života očešao o glumu i zauvek se zaljubio. Na žalost taj kratki ali emotivni susret se više nikada nije ponovio. Kroz serije i filmove tumarao je Mima u potrazi za svojom glumom. Ali od nje ni traga. No, to nije sprečilo upornog Mimu da nastavi da se bavi umetnošću. Paradoksalno Miminom ne umenju umetnosti, je činjenica da je on zapravo jedna od jačih karika u „Gorčilu“. Nisam siguran da li se samo snašao u naslovnoj ulozi ili je zapravo nešto naučio u međuvremenu.

Radnja filma se odigrava u Žbrljajevcima u Crnoj Gori 1968. godine kroz koje treba da prođe magistralni put, koji bi spojio śever sa jugom. Tim povodom u selo dolazi smušeni geometar Laza sa suprugom/balerinom Klarom, koja odmah zapadne za oko svima u selu usled svoje lepote i gracioznosti. Istovremeno, za prevlast se bore dva člana partije, a ima tu i Romeo i Julija zavrzlama sa zaraćenim porodicama.

Sve ovo zapravo ima finu podlogu da bude poprilično smešno, pogotovo ako se uzme da je Miodrag Karadžić autor svojevremeno veoma popularne „Đekne“. Na žalost, sav humor se zasniva na „smešnom“ psovanju sadašnjih i budućih članova porodice. Većina lokalnih šala, sa iole kakvim potencijalom, upropašćena je činjenicom da su ispričane dva puta, kako bi SVI razumeli. Ovo pokazuje da „Gorčilo“ zapravo podcenjuje sopstvenu pubilku. Onoj kojoj je film u stvari namenjen. Dodatno obesmišljavanje komičnih elemenata je „srpska gluma“ koja služi samo kako bi pojela vreme. Najbolji primer za ovo su drame Siniše Pavića (Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago…).

LIK 1: Zdravo.

LIK 2: (ničim izazvana pauza #1) Zdravo, (ničim izazvana pauza #2) kako si?

LIK 1: Evo (ničim izazvana pauza #3), dobro. A ti?

LIK 2: (ničim izazvana pauza #4) Dobro.

Negde sam načuo da je film snimljen za četiri nedelje, a da je kompletna produkcija (priprema snimanje i finaliziranje proizvoda) trajala svega četiri meseca – što je premalo.

Usled zbrzanog rasporeda, pojedini kadrovi izgledaju kao da ih je snimao neuki amater. Neki su naprosto ukrivo postavljeni, dok su drugi pak mutni i kod gledaoca izazivaju osećaj mučnine. Linije pogleda su neretko potpuno omašene. Iako mi to mahom ne smeta u „domaćem“ filmu, ovde toliko bode oči da je nemoguće preći preko omaške. Akcenti glumaca dolaze i odlaze gore nego u Šotrinim delima.

Akteri neretko maše marker pa se pozicioniraju u kadru, a glumica Kristina Stevanović je, u jednom trenutku, uspela da ispadne iz istog. I to ne namerno. Njen filmski ljubavnik, Emir Ćatović, nosi fiksnu protezu koja je u pojedinim scenama zamaskirana žvakaćom gumom. Takođe, u scenama prisluškivanja/šunjanja likovi se ophode kao da je uhoda nevidljiva, iako se jasno vidi u kadru a pritom se čak ni ne krije. Makar iza bandere.

Iz nekog neobjašnjivog razloga, za ulogu dežmekastog Lale geometra – Laze, reditelj uzima Viktora Savića, koji je nit dežmekast, nit deluje kao čovek koji bi dopustio da se iko udvara njegovoj supruzi. Nisam siguran da bi se lokalno stanovništvo, bilo kod mesta, zezalo sa čovekom Viktorovog stasa, naoružanog olovkom i nivelirom.

Helena Aksamit, koja igra geometrovu suprugu – balerinu Klaru, najavljivana je kao „nova Seka Sabljić“ zbog nage scene plivanja u jezeru. Iako nije baš pokazala neke glumačke atribute, fizički nisu prepušteni mašti. Mada, imajući u vidu da je Mima Karadžić pokupio Helenu „s’ ulice“ jer je „izgledala lepo a i pila je pivo“, nije trebalo ni očekivati bog zna šta.

Boro Stjepanović kao Maksim Obad je na granici gledljivosti. Što je šteta, jer je njegov lik imao sjajan potencijal. Razdiran između komunizma i religije sa mračnom tajnom, Maksim je mogao da bude jedan od boljih likova u domaćem filmu.

Andrija Milošević standardno šmira za sve pare, mada mi to sada nije smetalo. Štaviše, on čini film iole podnošljivim. I uopšte ne mogu da shvatim zašto Mima Karadžić ima nacrtane brkove, a ne prave?

Reakcija publike je bila… onako. Povremeni kikot i poneki glasni roktaj smeha, uglavnom izazvan propratnim komentarom na film. Iako je „Gorčilo“ imao poprilično uspešnu prvu nedelju, sa preko 70.000 gledalaca u Srbiji i Crnoj Gori, sala Cineplexx-a u Ušću je bila mahom prazna. Po završetku projekcije, narod je izašao ćutke, bez ponavljanja „fora“ ili komentara. A to gotovo nikada nije dobro.

Pre no što sam otišao da gledam Gorčilo – Jesi li to došao da me vidiš?, drugarica me je upozorila da će mi se glava rotirati i da ću bljuvati po prisutnim posetiocima, dok se isti budu peli po zidovima bioskopske sale. Iako se ovo nije odigralo, voleo bih da jeste. Jer bi bilo daleko zanimljivije od onoga čemu sam zapravo prisustvovao.

P.S. Skrenuta mi je pažnja kako tekst Gorčilo nije „dovoljno duhovit“. Na žalost, film je tako nekako tužan da bilo kakva vrsta humora na njegov račun bi bila podjednako uvredljiva kao i zezanje mentalno zaostalog deteta jer ne ume da reši jednačinu sa jednom nepoznatom.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: