Skip to main content

Houston, We Have A Problem (2016)

Houston-poster-B1-300-dpi-FINAL-HBO-logo preview
Plakat filma

Opšte je poznato da su Jugosloveni veliki mitomani. Mit o najboljem sportisti, najboljem pokretu otpora, mrtvim generalima, poreklu, fudbalu, prvom vampiru… Ali najveći mit na ovim prostorima je o najvećem drugu svih nas… Josipu Brozu Titu.

Trideset i pet godina posle njegove smrti a i dalje se daju čuti priče kako je Tito uradio ovo ili ono i rekao ovome ili onome ovako i onako. Na stranu to što je bio diktator i potencijalni špijun, klon ili Marsovac. Od 2012. imamo i novi mit. Mit o jugoslovenskom super-tajnom svemirskom programu koji je drug Tito prodao Amerikancima za milijarde dolara. Zašto? Jer je iskoristio trenutak tokom Hladnog rata kada su se Sovjet i Ameri naticali ko će pre da odleti u svemir.

Od čega je sve počelo? Pa, od „nekoga“ ko je okačio na youtube trejler o dokumentarcu „Houston, We Have A Problem“ sa teglajnom coming soon. Taj „neko“ je slovenački reditelj Žiga Virc, koji je u saradnji sa HBO produkcijom napravio dugometražni igrano-dokumentarni film „Houston, We Have A Problem“ (2016) koji je započeo svoj bioskopski život i pronašao poprilično dobar odziv publike.

Vešto koristeći ludost poznatog filozofa Slavoja Žižeka, reditelj Virc koristi „Kajzer Soze“ premisu, koja glasi da je prava zavera u stvari javno proglašena zaverom ne bi li se prikrila, kako bi ispričao priču kroz vešto izmmontirani arhivski materijal o svemirskoj trci koja se odigravala između Amerikanaca i Sovjeta tokom Hladnog rata, a u koju je upleten i super-tajni svemirski-program koji je drug Tito prodao zapadu za više milijardi dolara.

„Houston, We Have A Problem“ (2016) je jedan od boljih lažnih dokumentaraca koje sam ikada video. Čestitke gospodinu Vladimiru Gojunu čija je besprekorna montaža prekrojila arhivsko-dokumentarne snimke u jednu sjajnu priču teorije zavere. U prilog ide i to što većinu materijala niko pre nije video, jer su u pitanju mahom restlovi poznatih propagandnih filmova ili alternativni kadrovi istih.

Pored maestralno ispričane priče, propratna muzika je veoma dobra i retko čujna u filmovima sa lokalnih teritorija. Možda je to toga što je za potrebe filma unajmljen Londonski simfonijski orkestar. A možda je i do vešto implementiranih herojskih tema koje se čuju u pravim trenucima i dotačinje prave žice unutar gledaoca. Da nema dečijih bolesti, mogao bi stati rame uz rame sa „This is Spinal Tap“ (1984) Roba Rajnera.

Najslabija karika ovog filma je zapravo igrani deo i priča o inženjeru koji se posle gotovo 50 godina vraća u rodnu Hrvatsku kako bi se susreo sa ćerkom koju nikada nije video. Ovi delovi su od „kuku mene“ do u najbolju ruku osrednje glumljeni te razbijaju iluziju koju pruža ostatak filma. Sa druge strane, da nema ovog rušenja iluzije verovatno bih pomislio da je u pitanju istina, jer je sve previše uverljivo. I previše dobro „pasuje“. I pored ovoga većina pitanja gledalaca je o tome šta je istina a šta konstrukcija.

Zanimljivo je da su igrani delovi bili mnogo duži, kao i da je produkcija je trajala gotovo dve godine. Međutim, kada je pristigao arhivski materijal, kreatori filma su shvatili da im glumci zapravo i nisu toliko potrebni, te su te sekvence smanjene na minimum.

„Hjustone, imamo problem“ odiše nostalgijom ali i kritikom nekadašnjeg sistema i zanimljivog alternativno-istorijsko-fiktivnog ukaza zašto nam se dešavaju stvari danas. Ovim, najveći žal koji gledalac može da ima je to što bi možda bilo bolje da je ovaj film stvarnost a ne fikcija. Jer bi tako mnogo štošta u poslednjih 25 godina imalo smisla…

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: