Skip to main content

Ime: Dobrica, prezime: nepoznato (2016)

Plakat za film
Plakat za film

Neočekujući apsolutno ništa od „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“ (2016) i misleći svašta, bio sam spreman na najgore. Zašto? Poslednji put kada sam video Slavka Štimca bilo je na konferenciji za medije povodom snimanja filma „Koriolan“ (2011) gde je zaspao u stolici poput deke Simpsona. Pored toga, najava za film je delovala toliko jeftino da mi nije ulivala nikakvu nadu, ali sam ipak bio zaintrigiran idejom da je neko, u ovom slučaju Srđa Penezić, napravio film sastavljen od Štimčevih prethodnih filmova uklopljenih sa novim materijalom. Ideja nije nova niti revolucionarna, ali ništa slično nije rađeno kod nas do sada. Barem ne da ja znam.

Slavko Štimac
Slavko Štimac

Kao i do sada, projekcija za novinare je zakazana u 11h u bioskopu Cineplexx. Vreme je i dalje relativno u novinara, te su pojedinci kasnili čitavih pola sata i umesto da sednu na prvo slobodno mesto blještali su mobilnim telefonima po sali tražeći pogodnu stolicu da se smeste.

Što se filma tiče, isprva sam bio malo zatečen zvucima ukelelea i Štimčevog glasa koji peva numeru „Daleko su Havaji“. Ovo bi valjda trebalo da me asocira na bolje mesto ili vreme, ali je zapravo u meni prizvalo slike monsuna i Miča Bjukenona. Sa druge strane, slika je bila toliko zrnasta da sam već bio u fazonu „koja će ovo treščina da bude“, jer zrno obično označava nedostatak svetla, a samim tim budžeta. Osim ako nije u svrhu autora, ali teško da je to slučaj kod nas. Ispostavilo se da sam delom u pravu, a delom sam trčao pred rudu. Naime, film jeste skromnog budžeta ali zrno je takođe tu da pokrije uklapanje snimaka prethodnih Štimčevih filmova sa novim materijalom. Zašto? Pre digitalne tehnologije film se zapravo snimao na 35mm traci, koja se habala sa svakim puštanjem. Kako se filmovi sa ovih prostora restauriraju gotovo nikad, ko će ga znati u kakvom je stanju taj arhivski materijal bio, pre skeniranja i digitalne obrade za potrebe „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“.

Renata Ulmanski i Mrgud Radovanović
Renata Ulmanski i Mrgud Radovanović

Što se filma tiče, inicijalno je lep i pozitivan. Namenjen je svim uzrastima i zaista širokoj grupi gledalaca. Međutim, ponekad je bio toliko pozitivan da ide na živce. Nisam siguran da li je generalno tako ili do toga što se od domaćeg filma očekuje tragedija ili do mene lično. Emocija je polu-uspešno prenesena, jer se film ponekad previše vidno trudi da bude emotivan i onda izbaci gledaoca iz ono malo fantazije u koju je uspeo da ga uvuče. Doduše, to nije sprečilo pojedince da se kikoću na reakcije likova oko glavnog junaka. Na pojedine scene su neki bogme pustili i suzu.

Branislav Lečić
Branislav Lečić

Gluma je malo nagažena na 11 i dijalozi su nekako čudni i pojedine replike zvuče kao da ih glumci čitaju sa telepromptera, ali priča generalno drži pažnju. Šmira Branislava Lečića boli, onako… baš. Srećom pa ga nema mnogo. Sergej Trifunović, sveže utekao sa drugog projekta, je mahom standardan a svaka njegova pojava je izmamila najviše osmeha. Helena Jakovljević, koju sam gledao u „Flafiju“ (2016) Li Filipovski je… ista kao u kratkom filmu. Mislim da dete glumi samu sebe, ako uopšte glumi. Bogdan Diklić je super kao deda, i ne tako super kao sredovečni upravnik doma.

Bogdan Diklić
Bogdan Diklić

Autori su se baš iscimali da uklope stare i nove materijale, ponekad digitalnim efektima, a ponekad dublerima. I uglavnom je uspešno. Doduše u pojedinim scenama se vide duhovi, ali bože moj, prvi koraci. Dalek je put do „Dobrih momaka“ (2016). Ovo doduše smeta meni, ali mislim da većina neće primetiti. Jedino je šteta što tih uklopljenih scena nema više od šakohvata.

Slavko Štimac i Helena Jakovljević
Slavko Štimac i Helena Jakovljević

Takođe, iluziju ruši i nepoklapanja usana sa onim što glavni junak u tom trenutku izgovara. Ah, da i protok godina. Naime, dok glavni junak stari pred kamerom, ostali junaci su više-manje zamrznuti u vremenu. Ok, razlika od 5 do 6, možda i 10 godina, nije strašna  pa glumac može da izgleda isto, ali sve preko toga je nedopustivo. A ima puno kadrova u kojima glumci izgledaju identično kako krajem sedamdesetih tako i krajem devedesetih.

Mirjana Joković
Mirjana Joković

No, čak i ako ste spremni da prenebregnete sve ovo, sledi šamar u vidu poslednjeg kadra. Nemam ništa protiv probijanja četvrtog zida i rušenja rampe, ali ulazak filmske ekipe u kadar u kome su junaci filma pre završetka filma je… nedopustivo. Prvo, nema nikakvog razloga da se to desi i drugo, samo ubije ono malo iluzije koju je film vredno gradio do tog momenta. Posle odjavne špice slede scene u kojima se glumci predstavljaju publici i ne vidim zašto to ekipno mahanje u kameru i obraćanje reditelja publici nije moglo da ide tu, a ne pre špice?!

Mirjana Joković, Helena Jakovljević, Slavko Štimac, Hana Selimović, Rada Đuričin i Bogdan Diklić
Mirjana Joković, Helena Jakovljević, Slavko Štimac, Hana Selimović, Rada Đuričin i Bogdan Diklić

Posle projekcije usledila je konferencija za novinare. Iako je program vodila Nevena Madžarević, sve je proteklo poprilično glatko i bezbolno. Prvu reč je dobio Ivan Karl, koji je najavio CinemaFest gde će „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“ imati svoju zvaničnu premijeru.

Hana Selimović
Hana Selimović

Reditelj, Srđa Penezić je mahom pričao o tehničkim detaljima i komplikacijama istih kao i da je namera ovog dela da inspiriše. Na pitanje koliko je film sniman, rekao je da su imali 30 snimajućih dana tokom 2014. a da je naredne dve godine bio u procesu post-produkcije. Iako kratko, „snimanje nije bilo naporno, jer su glumci došli spremni te nije bilo potrebe za više od dva dubla po sceni“. Možda je po gospodina Penezića film nastao organski, ali pojedine scene su možda mogle biti malo bolje da je postojalo „više od dva dubla“.

Bojan Dimitrijević
Bojan Dimitrijević

Slavko Štimac je bio sažet i samo se zahvalio svima, a pogotovo Srđi, na poverenju. Rekao je i da je sakupljanje arhivskih snimaka bio paklen proces, usled različitih distributera i polagača prava na materijal. Kao i da nam je svima potreban jedan ovakav film. I tu je donekle u pravu. Treba nam malo pozitivnog.

Kompozitor, Saša Lokner, je rekao kako mu je ovo prvi film za veliki ekran i kako se silno potrudio da njegova muzika prenese emociju. To bi možda bilo ok da pojedine teme nisu baš „prst u oko“.

Hana Selimović je sledila Štimčev primer i zahvalila se svima na pruženoj šansi. Zanimljivo je bilo obraćanje Helene Jakovljević, koja je rekla da je ovo za nju velika stvar i da nije očekivala da će dogurati od Kefalice do bioskopa… ikada.

Hana, Helena i Slavko
Hana, Helena i Slavko

Zaključak? Činjenica je da je film namenjen svima, ali je isto tako činjenica da ga većina ispod 30 godina starosti neće razumeti niti se identifikovati sa njime. Takođe mislim da će film daleko bolje funkcionisati na TV-u. Jer je ovo ipak jedan holmarkovski dobroosećajni film, iliti Hallmark feelgood movie. A i svi znamo da ljudi rađe puste suzu okruženi udobnošću svoje dnevne sobe.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

4 thoughts to “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato (2016)”

  1. Gledao film. Sve suprotno vidim od ovog nedorečenog genija. Prvi film posle dugo vremena koji me je istinski dodirnuo. Zanima me gde je već video ko je uradio sličnu stvar što se tiče uklapanja materijala iz starih filmova od pre 40 godina pa naniže? Zašto je Lečić nepodnošljiv? Kako bi vi to uradili?
    Pa šta ako je zrnast materijal. Zar mu ne daje patinu. Inače kako da se uklopi stari materijal sa novim? Kakve su to nabacane nebuloze? Štimac spava na konferenciji za štampu? Šta to opet znači? Ništa niste obrazložili osim što ste se pubertetski narugali nečijem trudu. Čudan ste čovek. Šta uopšte znate o filmu. Imate li neko iskustvo u pravljenju istog. Ovde se neguje veštinja pljuvanja. Kakav mrziteljski članak. Šta vas kvalifikuje da se ovako arogantno i nadobudno ispraznite na jednom skromnom i plemenitom pokušaju koji je meni a i većini prilično suvislih ljudi upravo divno iznenađenje. Želim vam sve najbolje u životu zaista i da nešto pokušate sami da uradite umesto da se vežbate u usavršavanju pljuvačine. Pozdrav

    1. Poštovani Amnomnimni gospodine,
      jedno od čuvenijih uklapanja starog i novog filma je “Dead Men Don’t Wear Plaid” iz 1982. godine sa Stivom Martinom. Što se zrna tiče, vidim da niste dobro pročitali tekst, pa bih Vas zamolio da ponovo pročitate taj pasus. Štimčevo spavanje na konferenciji za štampu filma “Koriolan” imate na linku. Da ste kliknuli, videli biste o čemu se radi. Ako Vas interesuje moj filmski opus, imate sve potrebne informacije na mom imdb profilu. Takođe, odakle Vam ideja da sam pubertetlija? Ili čovek? I zašto su vaša pitanja izjavna a ne upitna? Zaboga, gospodine, pravopis! Ovde ima (relativno) pismenih ljudi. Što se ostalih osvrta na moj tekst tiče, rekao bih da ne umete umetnost, i da možda treba da pročitate rad ponovo. I ponovo. Dok ga ne savladate u potpunosti. A onda i ostale naslove na blogu, pa kada budete naslutili umenje umetnosti, da sednemo da popričamo o tome. Takođe, ako želite da Vas uzmem za ozbiljnog sagovornika, molio bih Vas da ne budete Amnomnimni. Pozdrav 🙂

    1. Poštovani, film je bio neko vreme u bioskopima ali kako mu se prikazivanje završilo jedino što mogu da kažem je da će u nekom trenutku biti na televiziji. Veliki je problem sa domaćim filmovima jer ne postoji distributer za kućne medije (DVD/Blu-Ray) te jedino gde mogu da se vide je na nekom od lokalnih TV kanala. Osim ako ga autor filma ne okači na YouTube ili Vimeo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: