Skip to main content

Marlon Brando

Marlon Brando u filmu “Tramvaj zvani želja” (1951)

Marlon Brando. Ime uklesano u kamenu kada je u pitanju tehnika glume Stanislavskog, danas poznatija kao „metod“. U istoriji filma biće upamćen kao Stenli Kovalski u „Tramvaju zvani želja“ (1951), Teri Maloj u „Na dokovima Njujorka“ (1954), mudri Don Korleone u „Kumu“ (1972) Frensisa Forda Kopole i kao odmetnuti pukovnik Kurc u „Apokalipsi danas“ (1979). Veoma specifičan kao pojava, lenj, genijalan i neverovatno težak za saradnju.

Marlon Brando Jr. je rođen 3. aprila 1924. godine kao najmlađi od troje dece. Takođe je bio jedino muško dete. Otac mu je bio proizvođač pesticida koji se oženio umetnicom, Doroti Džulijom Penebejker poznatijom kao Dodi. Majka je bila posve specifična, pušila je, nosila pantalone, vozila i pila sa momcima u kafani. Toliko, da ju je suprug neretko nosio kući. Glumica po profesiji u jednom trenutku je čak bila upravnica jednog čikaškog pozorišta i donekle je zaslužna za glumačku karijeru Henrija Fonde. Naime, Doti je zaposlila mladog Fondu i pisala mu pisma preporuke. U autobiografiji Marlon za svoju majku kaže: „Bol koju je njeno opijanje izazivalo je to što joj je bilo draže da se napije nego da brine o nama“.

U nekom trenutku je Brando stariji odveo suprugu u „Anonimne Alkoholičare“ kako bi je sprečio da se ubije pićem. Tada je Marlonov talenat za imitiranjem došao do izražaja. Naime, većinu svog vremena je provodio sa majkom na porodičnoj farmi imitirajući životinje i poznanike kako bi je sprečio da pije.

Ubrzo potom, najstarija sestra Džoselin odlazi da studira glumu na Američkoj akademiji dramskih umetnosti u Njujorku. Druga sestra, Frensis, pratila ju je u Njujork, ali se opredeljuje da studira likovnu umetnost. Brando je želeo da ide sa sestrama, ali mu direktor škole koju je pohađao nije dao da se ispiše. Svoje nezadovoljstvo Marlon je iskazao time što je provozao motor hodnicima škole i ubrzo potom bio ispisan iz iste.

Da bi ga naučio poštovanju, otac ga upisuje na vojnu akademiju Šatuk. Iako je bio dobar učenik narav mu nije dala mira te je podviknuo oficiru tokom vojnih vežbi i bio kažnjen zabranom izlaska u grad. Brando se pak iskrao iz kasarne, ali je bio uhvaćen i umalo ponovo izbačen iz škole da ga čitava klasa nije podržala. Ipak, mladi Brando napušta vojnu akademiju i zapošljava se kao kopač kanala. 1943. godine je pokušao da pristupi vojsci kako bi učestvovao u ratu, ali ga je u tome sprečila povreda kolena te je označen kao „nepogodan za službu“.

Naredne godine se seli u Njujork i upisuje prestižnu školu glume kod čuvene Stele Adler, koja ga je uputila u sistem Stanislavskog. Marlonova sestra Džoselin je jednom prilikom rekla: „Jednom je igrao u školskoj predstavi i dopalo mu se… te je rešio da upiše najprestižniju školu glume jer mu se… dopalo.“ Stela Adler je bila potpuno fascinirana mladim Brandom. Jednom prilikom je rekla svojim učenicima da se pretvaraju da su kokoške i da će uskoro na njih da padne bomba. Svi su trčali unaokolo usplahireni osim Branda, koji je mirno sedeo i pretvarao se da nosi jaje. Kada ga je upitala zašto je odabrao da se ponaša tako, odgovorio je: „Ja sam kokoška, šta ja znam o bombama?“.

„Posle nešto uspeha, Li Strasberg je tvrdio da me je naučio kako se glumi. On me nije naučio ničemu. Taj bi tvrdio da je napravio sunce i mesec ako bi mu iko poverovao. On je jedan sebičan i ambiciozan čovek koji je eksploatisao ljude koji su pohađali Ektors Studio i koji je nastojao da se prikaže kao glumački guru i proricatelj. Neki ljudi su ga obožavali. Ja nisam. Nedeljom ujutro sam išao u Ektors Studio jer je predavao Elia Kazan, a i bilo je puno lepih devojaka. Ali Strasberg me nije podučavao. Stela Adler jeste, i Kazan jeste kasnije.“ – rekao je Brando o svojim natavnicima u jednom intervjuu.

1944. godine Brando počinje da glumi u letnjim predstavama u pozorištu na Long Ajlendu, gde uspostavlja lik haotičnog i neposlušnog buntovnika. Ponašanje koje je doprinelo da ga izbace iz dve škole je potpomoglo njegov uspeh na pozornici. „Sećam se majke“ je prva predstava koju je Marlon igrao na Brodveju. Slede „Kamiondžijski kafe“ i „Zastava je rođena“. Ponuđeno mu je da glumi u „Sladoledžija dođaše“ ali je zaspao tokom čitanja masivnog komada i nazvao je isti „nevešto napisanim i prejadno zamišljenim“.

1946. godine dobija sporednu ulogu u predstavi „Orao ima dve glave“ sa Talulom Benkhed, koja je, kao i većina Marlonovih savremenika, cenila Brandov talenat, ali ne i njegovu školu glume. Producent Džek Vilson nije bio toliko tolerantan. Izgubio je strpljenje kada je Brando mumlao kroz probu svega nekoliko dana pred otvaranje. „Ne interesuje me ko ti je baba ili koja ti je škola glume draža! Interesuje me da znam šta radiš!“ Marlon je, od tog trenutka, svaku reč naglašavao pravilno i razgovetno, a od njegovog glasa se orila dvorana. Kada je proba završena svi su bili oduševljeni njegovom glumom i nastupom. Mumlajući sebi u bradu dok je silazio niz stepenice, naleteo je na kolegu i rekao mu „Ovih dana niko ne misli da umeš da glumiš osim ako vičeš“.

Svega nekoliko nedelja po premijeri, Brando napušta predstavu usled neslaganja sa Benkhedovom. Ovo se pokazalo kao najpametnija odluka do sada, jer dobija ulogu Stenlija Kovalskog u drami „Tramvaj zvani želja“ koju režira Elia Kazan. Zanimljivo je da ga je reditelju za tu ulogu preporučila upravo Talula.

1950. godine Brando dobija i svoju prvu ulogu na velikom platnu, kao paraplegični veteran u filmu Freda Cinermana „Ljudi“. Kako bi se što bolje pripremio, glumac je proveo mesec dana u vojnoj bolnici kao „pacijent“. Po sopstvenim rečima, ovaj film je promenio njegov vojni status u „sposoban“. Međutim kada su pokušali da ga regrutuju, Marlon je rekao da je rase „čovek“, da mu je boja kože „bež, poput sezonske ostrige“ i da je blago psihoneurotičan. Poslat je kod psihologa koji je sticajem okolnosti glumčev drug. Ovo mu je omogućilo da izbegne regrutaciju za rat u Koreji.

Brando je još u mladosti počeo da koristi kartonske panele na kojima su ispisane replike, a koje su izvan kadra, i služe da podsete glumca ako je zaboravio tekst. Mnogi su to pripisivali glumčevoj lenjosti ili nesposobnosti da zapamti rečenice, ali Marlon je to objašnjavao kao: „Ako ne znate, ali imate neku predstavu koje su reči, pogledate u karton i onda to vama, kao gledaocu, pruža iluziju da ni lik ne zna šta će da izgovori pre no što to učini.“ Ulogu Kovalskog ponavlja na velikom ekranu 1951. godine i to mu donosi status seks simbola u Holivudu, ali i prvu nominaciju za Oskara.

Naredne godine ponovo biva nominovan za nagradu Akademije za film Elija Kazana „Viva Zapata!“ gde ulogu brata čuvenog revolucionara tumači Entoni Kvin. Da bi postigao željeni efekat, reditelj je Kvinu rekao da Brando nije impresioniran njegovom verzijom Stenlija Kovalskog. Entoni je šikanirao Marlona godinama, dok jednom prilikom obmana nije isplivala prilikom kafanskog prepucavanja.

Naredna Brandova uloga, Marko Antonije, u „Juliju Cezaru“ (1953) kupi lovorike kritičara. Kolega Džon Gilgud je bio toliko impresioniran da je ponudio Marlonu celu sezonu u čuvenom Hamersmit pozorištu. Glumac je odbio uz opasku „Moje tumačenje Marka Antonija bi među svim tim britanskim profesionalcima delovala kao potpuna lakrdija“.

Iste godine glumi i u „Divlji“ (1953) Laszla Benedikta. Iako je film prošao loše kod kritike usled, tada, prenaglašenog nasilja, mladež je hrlila u bioskope da vidi prkosnog Branda. Njegov lik je postao zaštitno lice čitave rokenrol generacije poput Džejmsa Dina i Elvisa Prislija. Marlon to nikada nije razumeo. Sa druge strane, prodaja motora, kožnih jakni i farmerki se ustostručila.

Brando je bio poprilično povređen kada je saznao da je njegov mentor, Elia Kazan, potkazivao svoje kolege Komitetu za ne-američke aktivnosti, ali je pristao da glumi u filmu „Na dokovima Njujorka“ (1954), priči o korupciji i kriminalu među ribarima. Ovo se pokazalo kao dobra odluka jer za ulogu Terija Maloja dobija Oskara. Sledi uloga u „Momci i devojke“ (1955) jedinom mjuziklu koji je Brando ikada snimio.

„Nisam u stanju da pogodim ton ni da je veličine lubenice, ali su producenti bili uporni. Svo moje pevanje je sastavljeno od beskrajnih dublova. U jednoj sceni su mi natrpali toliko stihova u usta da se umalo nisam udavio!“ rekao je glumac o svom pevačkom iskustvu.

Lošoj reputaciji filma nije pomogao ni zategnuti odnos sa zvezdom filma – Frenkom Sinatrom, koji je Branda zvao „Mumlalo“. Marlon je bio čuven po uzastopnim ponavljanjima iste scene. Sinatra nije želeo da ponavlja bilo šta više od dva puta. U jednom intervjuu povodom filma Brando je za svog  kolegu rekao: „Frenk je tip čoveka koji će, kada umre, da ode i ugnjavi Boga zašto je oćelavio.“.

Sledi uloga japanskog tumača u „Čajdžinica na avgustovskoj mesečini“ (1956), svojevrsna satira na nastojanje amerikanaca da promene svet posle Drugog svetskog rata. Iako je film prošao pomalo nezapaženo, kritika je bila oduševljena Brandom. Ovo mu je omogućilo ulogu u „problematičnom“ filmu „Sajonara“ (1957). Iako su se mnogi bunili zbog prikaza mešovitog braka Akademija je bila oduševljena i film je, zajedno sa glavnim glumcem, nominovan za 10 Oskara. Dekadu, Brando zaokružuje sa „Mladim lavovima“ (1958) Edvarda Dimitrika i „Zmijskom kožom“ (1960) Sidnija Lameta.

1962. godine, Brando se oprobava u režiji. Za ovaj poduhvat odabrao je scenario Sema Pekimpoa „Jednooki Džek“ koji je trebalo da režira Stenli Kjubrik, ali studio nije mogao da se dogovori sa rediteljem oko saradnje. Marlonovo istraživanje lika i prekobrojni dublovi su se pokazali kao nefunkcionalni jer je film vrlo brzo udvostučio budžet. Studio je očekivao da će film biti gotov za tri meseca, ali kada nisu dobili ni jednu gotovu rolnu ni posle šest, preuzeli su projekat. Glumac nije bio zadovoljan odlukom. „Paramaunt je rekao da im se nije dopala moja verzija priče; naterao sam sve da lažu osim Karla Maldena. Studio je isekao film na komadiće i načinio lažova i od njega. U tom trenutku mi je projekat preseo te sam se samo okrenuo i otišao.“.

Bes koji je osećao prema studijima se preneo i na njegov sledeći projekat „Pobunu na brodu Baunti“ (1962), koji se snimao na Tahitiju. Brando je optužen da je iskoristio svaki mogući trenutak da minira produkciju filma. U novinama se pojavio članak „Šest miliona dolara niz odvod: pobuna Marlona Branda“, dok je reditelj filma Luis Majlstoun rekao: „Dobili su šta su zaslužili. Ovo se dešava kada jednom balavcu date kompletnu kontrolu nad skupim filmom!“ Baunti umalo nije zatvorio studio MGM. Posle ovoga studiji su pažljivo vagali da li da unajme problematičnog glumca, dok su kritičari počeli da primećuju njegov nagli porast težine.

Tokom 1960-tih Brando snima niz filmova koji nisu uspeli da privuku kako pažnju kritike tako i publike. „Ružni Amerikanac“ (1963), „Priča pred spavanje“ (1964), „Apaluza“ (1966), „Grofica iz Hong Konga“ (1967) i „Noć narednog dana“ (1969) su svi propali na blagajnama i prošli nezapaženo. Glumac je bio svestan svojih neuspeha i u autobiografiji je napisao: „Neke filmove sam snimio isključivo zbog novca. Druge sam pak uradio jer su me prijatelji zamolili pa nisam želeo da ih odbijem. Na neki način mislim da su moje srednje godine zapravo Idi u Bestraga godine“. Doduše, tri filma odskaču od ovog niza neuspeha: „Odsjaj u zlatnom oku“ (1967) Džona Hjustona sa Elizabet Tejlor, „Potraga“ (1966) Artura Pena sa Robertom Redfordom, Džejn Fondom i Robertom Duvalom i „Gori!“ Đila Pontekorva. Potonji je jedan od glumčevih najomiljenijih filmova i retko je delo koje ima sopstveno poglavlje u autobiografiji. „Mislim da je ovo najbolja gluma koju sam ikada pokazao. Šteta što je premalo ljudi došlo da je vidi.“ napisao je glumac i dodao da je Pontekorvo jedan od najboljih reditelja sa kojima je ikada radio, pored Elia Kazana i Bernarda Bertolučija.

U ovom trenutku, Marlon Brando je važio za „smrt za blagajne“. Ni jedan studio nije želeo da radi sa njim, a reditelji koji pak jesu su imali poteškoća u obezbeđivanju finansija. Međutim, kada je Frensis Ford Kopola dobio da režira „Kuma“ za Paramaunt spisak glumaca za potencijalnog Dona je sveden na Lorensa Olivijea i Marlona Branda. „Koja druga dva najbolja glumca na svetu još postoje“ reao je Kopola kada su ga upitali zašto baš njih dvojica. Zanimljivo je da će se oba glumca naći u kategoriji za najbolju sporednu ulogu – Marlon za „Kuma“ i Olivije za „Njuškala“ (1972). Međutim put do Oskara je bio trnovit. Tadašnja predsednica studija je rekla Kopoli da „doklegod sam ja predsednica ovog studija Brando NEĆE glumiti u tvom filmu i svaka dalja rasprava na tu temu je uzaludna“. Međutim, reditelj je uspeo da ubedi producente da je problematični glumac pravi izbor ali je studio postavio tri uslova: da Marlon mora da bude unajmljen za minimalnu dnevnicu; da će glumac lično snositi sve troškove prekovremenog rada ili zastoja usled sopstvenih prohteva; i da mora da pristane na probno snimanje. Ostalo je… (filmska) istorija.

Marlon Brando kao Don Vito Korleone u "Kumu" (1972)
Marlon Brando kao Don Vito Korleone u “Kumu” (1972)

Sledi kontroverzni „Poslednji tango u Parizu“ (1972) Bernarda Bertolučija sa Marijom Šnajder. Iako je u pitanju melodrama, film će ostati zapamćen po scenama seksa, pogotovo scenom analnog silovanja i puterom, kao i činjenicom da je Branda mrzelo da uči tekst te ga je ispisao na papirićima koje je polepio po setu. Bertoluči je uz sve poteškoće rada sa glumcem morao još i da se bavi izbegavanjem Marlonovih podsetnika koji bi mu upadali u kadar.

1973. godina počela je skandalom na dodeli Oskara, kada je Brando odbio svoju nagradu. Osim što je drugi glumac u istoriji koji je odbio prestižno priznanje (prvi je bio Džordž C. Skot za „Patona“ 1970. godine), poslao je indijanku iz plemena Apača – Sačin Litlfeder – da obrazloži zašto glumac ne želi priznanje i da se požali na status i tretiranje indijanaca u filmskoj industriji.

Iste godine umire Brandov dobar prijatelj Voli Koks, čija će sahrana ostati upamćena po tome što se Marlon ušunjao na istu preko drveta, uskočio među prisutne, oteo pepeo preminulog iz ruku udovice i otrčao u kola koja su ga čekala ispred. Koksova supruga se premišljala da tuži glumca koji je odbijao da vrati urnu, ali je na kraju odustala izjavivši: „Mislim da je pepeo potrebniji Marlonu nego meni“.

Nekoliko godina kasnije, Marlon Brando udružuje snage sa Džekom Nikolsonom u filmu Artura Pena „Dvoboj u Mizuriju“ (1976). Uloga probisveta Roberta E. Li Klejtona će ostati upamćena po glumčevoj lenjosti, ali i po bizarnim i ničim izazvanim transvestitskim idejama koje je Marlon proturao kroz delo. 1978. godine glumi oca Čoveka od Čelika, Džor-Ela, u „Supermenu“ Ričarda Donera. Iako je snimio scene za oba dela Supermena, Brando je tražio još para za nastavak i kada mu producenti nisu odobrili, on je stavio veto na korišćenje njegovih snimaka.

Sledi još jedan projekat sa Kopolom, „Apokalipsa danas“ (1979) gde tumači ulogu odmetnutog pukovnika Voltera E. Kurca. Iako je plaćen punu cenu, Marlon nije pogledao scenario, nije pročitao knjigu kao što je obećao reditelju i došao je daleko teži no što je trebalo. „Kada smo pričali o projetku, obećao mi je da će smršati. A onda je došao na set 30 kila teži.“ rekao je Frensis u jednom intervjuu. Problem je zaobiđen tako što je Brando sniman krupno i u polu mraku. Film je pobrao lovorike kritike i publike i bio nominovan za osam Oskara.

Posle totalnog neuspeha „Formule“ (1980) sa Džordžom C. Skotom i Džonom Gilgudom, Brando najavljuje svoje povlačenje iz glume. Izašao je iz „penzije“ 1989. godine kako bi snimio „Suvu belu sezonu“ film po anti-aparthejd romanu Anrea Brinka. Usledila je svojevrsna parodija na lik Dona Korleonea u komediji „Brucoš“ (1990) sa Metju Broderikom. Tokom 1995. godine snima „Don Žuan de Marko“ sa Džonijem Depom u glavnoj ulozi i „Hrabar“ (1997) koji je Dep i režirao. Depov film nikada nije pušten u američke bioskope usled škakljive teme i negativnih kritika.

Slede „Ostrvo doktora Moroa“ (1996) Džona Frankenhajmera i Ričarda Stenlija, te „Besplatan novac“ (1998) za koje je dobio najgore kritike ikada i bio nominovan za Zlatnu Malinu za najgoru ulogu. Brandov poslednji film „Plen“ (2001), sa Robertom Denirom, prošao je osrednje kod kritike.

Svoje poslednje mesece života, Marlon Brando je provodio na Nedođiji, imanju Majkla Džeksona. Brandov sin je o tome rekao jednom prilikom: „Moj otac je mogao da navede sve nazive drveća i cveća, ali kako nije imao dovoljno kiseonika morao je stalno da nosi bocu sa sobom. To mu je otežavalo da vidi sve te biljke koje je toliko voleo, te mu je Majkl nabavio auto za golf sa mobilnim tankom kiseonika. I tako su se Majkl Džekson i Marlon Brando vozikali po imanju po čitav dan gledajući u floru.“

Marlon Brando je preminuo 1. jula 2004. godine usled kolapsa pluća.

(tekst je objavljen u februarskom katalogu Kinoteke, 2016.)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: