Skip to main content

Martin Skorseze

Martin Skorseze rođen je 17. novembra 1942. godine u Njujorku. Kao jedan od najtalentovanijih reditelja današnjice, pripada grupi filmadžija koja se pojavila sredinom 60-tih godina XX veka, a koju su mediji nazvali „Novi Holivud“.

Rođen u familiji italijanskih imigranata poreklom sa Sicilije, Martin je podignut u strogom rimokatoličkom okruženju što će obeležiti njegova filmska ostvarenja koja se mahom bave iskupljenjem za počinjene grehe, mačizmom i dobranom dozom nasilja. Usled astme, Skorseze nije mogao da učestvuje u raznoraznim društvenim i sportskim manifestacijama u svom okruženju, te su ga roditelji vodili u bioskop. Kao tinejdžer, često je išao da iz lokalne prodavnice renta „Hofmanove priče“ filmsku adaptaciju Ofenbahove opere. Zanimljivo je da je istu ovu kopiju gledao i klinac koji je živeo u bloku pored, a koji će kasnije takođe postati veliki reditelj – Džordž A. Romero.

Iako je isprva želeo da postane sveštenik, Skorseze ipak upisuje Njujoršku filmsku akademiju, koju pohađa od 1960. do 1964. godine, gde pravi kratke filmove „Šta tako fina devojka radi na mestu poput ovog?“ (1963), „Nisi samo ti Mareje!“ (1964) i „Veliko brijanje“ (1967). Poslednji se bavi osudom američkog učešća u Vijetnamskom ratu na jedan mračan i komičan način, i skreće poglede javnosti ka mladom reditelju. Iste godine, Skorseze režira svoj prvi dugometražni film „Ja zovem prvi“ koji je kasnije preimenovan u „Ko to kuca na moja vrata“ na kojem se upoznaje sa glumcem Harvijem Kajtelom i montažerkom Telmom Šunmejker.

1972. godine Skorseze snima „Furgon Berta“ sa Dejvidom Karadinom i Barbarom Herši. Po završetku snimanja, reditelj je prikazao film svom kolegi Džonu Kasavetesu koga je upoznao dok je radio kao asistent na dokumentarcu o Vudstoku. Kasavetes je tom prilikom rekao Skorsezeu: „Marti, upravo si proveo godinu dana svog života snimajući ovo smeće. Mislim, film nije loš, ali ti si bolji od ljudi koji snimaju ovakvo đubre. Nemoj da te navuku da budeš eksploatator. Idi i radi druge stvari.“ U istom periodu reditelj se upoznaje sa Brajanom de Palmom, Stivenom Spilbergom, Frensisom Fordom Kopolom i Džordžom Lukasom sa kojima sa kojima se još uvek druži.

Sledeći Martinov film je bio „Opake ulice“ (1973) gde ponovo sarađuje sa Harvijem Kajtelom ali i mladim Robertom Denirom. Kako nije mogao da nađe sav budžet, Skorseze se požalio Kopoli koji mu je dao sopstvene pare. Ovaj film, u originalu zvan „Veštičije doba“, i „Ja zovem prvi“ (1967) su deo polu-autobiografske J.R. trilogije. Treći, pod radnim nazivom, „Jerusalim za sada nije ekranizovan.

Naredne godine, glumica Elen Berstin unajmljuje Skorsezea da režira njen film „Ali više ne živi ovde“ (1974) za koga dobija Oskara za najbolju žensku ulogu. Iako je Bernstinova isprva želela da je režira De Palma, on je preporučio Kopolu koji je pak doveo Martina Skorsezea. Iako je Elen bila impresionirana „Opakim ulicama“ nije bila sigurna da li je on pravi izbor za njen film. Na pitanje da li zna išta o ženama reditelj je odgovorio „Apsolutno ništa. Ali bih voleo da naučim.“ Ovaj odgovor mu je obezbedio posao. Kako bi bolje obavio zadatak, reditelj se onda okružio zanimljivom ženskom ekipom. Unajmio je Sandru Vajntraub (ćerku producenta Freda Vajntrauba) i Tobi Kar Rafelson (suprugu Boba Rafelsona) da budu producenti, te Martiju Lukas (suprugu Džordža Lukasa) da bude montažerka. „Ali više ne živi ovde“ je za sada jedini u celom opusu reditelja koji za glavnog lika ima – ženu.

Posle ovog poduhvata, reditelj se vraća korenima u dokumentarcu „Italianamerikan“ (1974) u kome glume njegovi roditelji, Čarls i Katrin Skorseze. Ovaj film se bavi teškim životom sicilijanske, imigrantske, porodice u Americi. Snimljen u trpezariji tokom večere, film će najverovatnije ostati zapamćen po receptu za ćufte koje je spremala Martijeva mama.

Skorsezeov naredni film označava njegov strmoglavi uspon ka vrhu i zasluženoj tituli jednog od najboljih reditelja druge polovine XX veka – „Taksista“ (1976) sa Robertom Denirom u glavnoj ulozi. Producenti su se uplašili da će Deniro tražiti povećanje plate posle Oskara dobijenog za „Kuma 2“, ali je glumac rekao da će ispoštovati obećanje kako bi film bio snimljen. „Taksista“ osvaja Zlatnu palmu u Kanu i biva nominovan za četiri Oskara.

Iako je želeo da snimi biografski film o Meri Šeli nazvan „Ukleto leto“ i film o sukobu sa američkim indijancima kod Ranjenog Kolena sa Marlonom Brandom, studiji nisu bili zainteresovani te se Skorseze okrenuo realizaciji stilizovanog mjuzikla „Njujork Njujork“ (1977) i dokumentarnog filma o poslednjem nastupu američkog sastava „The Band“ nazvan „Poslednji valcer“ (1978).

Kraj dekade, Skorseze obeležava bezglavim ludovanjem i drogiranjem ali i dokumentarcem „Američki dečak“ koji se bavi životom Stivena Princa, nadmenog preprodavca oružja a koji je imao malu ulogu u „Taksisti“. Po mnogima, Robert Deniro je spasao život reditelju, kada ga je ubedio da se okane razuzdanog života i  vrati snimanju filmova nekoliko godina kasnije. Martin, verujući da više nikada neće snimiti film kao što je „Taksista“ ulaže svu svoju energiju u pravljenje filma o životu boksera Džejka Lamote. Film postaje instant klasik i smatra se za jedan od najboljih filmova ikada snimljenih. Biva nominovan za osam Oskara, od kojih samo Deniro i Telma Šunmejker dobijaju po jednog. Iako je na scenariju potpisan Pol Šreder, predložak po kome je snimljen film pripada samom reditelju i Deniru.

"Dobri Momci": Peši, Sorvino, DeNiro i Liota
“Dobri Momci”: Peši, Sorvino, DeNiro i Liota

Sledi „Kralj komedije“ (1983), satira na temu medija i sveta poznatih. Za razliku od prethodnih filmova koji su puni dinamike i pokreta kamere, ovo delo je poprilično statično, sa dugim scenama. Iako ga kritičari smatraju za sasvim ok film, isti nije uspeo da se pokaže na bioskopskim blagajnama. Tokom 80-tih Holivud ulazi u komercijalizaciju filma i hiperprodukciju, te lični, mali projekti više nisu poželjni kod investitora. Nastojeći da izađe na kraj sa novim trendovima Skorseze snima crnu komediju „Idiotska noć“ (1985) sa Grifinom Danom, Rozanom Arket i Lindom Fjorentino. Scenario je napisao Džozef Minion kao tezu za filmsku školu, gde mu je predavao Dušan Makavejev koji je pohvalio pisani predložak i uputio Miniona da napiše kompletan scenario. Film je isprva ponuđen Timu Bartonu, jer je Skorseze želeo da snima „Poslednje Hristovo iskušenje“, ali kada je produkcija tog filma odložena, Barton se povukao jer nije želeo da stoji na putu čuvenom reditelju. Iako nije ostvario bog-zna-kakav uspeh u bioskopima, „Idiotska noć“ postaje omiljena kod ljudi koji vole „Nešto divlje“ (1986) Džonatana Demea i „Zaplenjivača“ (1984) Aleksa Koksa.

1986. godine, kralj popa Majkl Džekson se obratio Skorsezeu da režira spot za numeru „Bad“ sa istoimenog albuma. Neposredno po završetku snimanja muzičkog videa, Marti kreće u produkciju „Boje novca“ sa Polom Njumenom i Tomom Kruzom, svojevrsnim nastavkom filma „Hazarder“, Roberta Rosena, iz 1961. godine.

Dve godine kasnije, Skorseze realizuje film, po kontroverznoj knjizi Nikosa Kazanzakisa, „Poslednje Hristovo iskušenje“ sa Viljemom Defoom i Dejvidom Bouvijem u glavnim ulogama. Delo se bavi Isusovim životom ali iz ljudske a ne božanske vizure. Film dobija sjajne kritike uprkos drvlju i kamenju koje su osule religijske grupacije.

1989. godine režira jedan segment omnibusa „Njujorške priče“ koji se bavi životom u metropoli. Ostale priče su režirali Vudi Alen i Frensis Ford Kopola.

Dekadu posle neverovatno kritičkog i bioskopskog uspeha „Razjarenog bika“, Skorseze pravi još jedno remek-delo – gangstersku sagu „Dobri momci“ sa Denirom, Džoe Pešijem i Rejom Liotom. Film biva nominovan za šest Oskara, ali samo Peši odnosi nagradu kući. Sa druge strane, film dobija Srebrnog lava i pregršt BAFTA nagrada i priznanja. Sledi rimejk „Rta straha“ sa Robertom Denirom, Nikom Noltijem i Džesikom Lang koji mu opet donosi dve nominacije za Oskara.

1993. godine, Skorseze režira film „Doba nevinosti“ po romanu Edit Vorton. Mnogi su čudno gledali reditelja dok je objašnjavao kako želi da radi film o propaloj romansi XIX veka. Iako je u startu „Doba nevinosti“ dobilo dosta dobre kritike, publika ga je bojkotovala te je isto propalo na bioskopskim blagajnama. Narednim filmom, Skorseze se vraća svojoj omiljenoj, gangsterskoj, temi i glumcima u delu „Kazino“ iz 1995. godine.

1994. godine Martin režira „Kundun“, biografski film o 14. Dalaj Lami i njegovom progonu u Indiju usped kineske invazije Tibeta 1950. godine. Usled škakljive teme, a verovatno i pristupa istoj, film je imao ozbiljnih problema sa distribucijom na dalekom istoku što je za posledicu imalo povlačenje Diznija kao distributera i doživotnu zabranu ulaska reditelja na Tibet. Dve godine kasnije, Skorseze se ponovo udružuje sa Polom Šrederom na ekranizaciji novele Džoa Konolija – „Između života i smrti“ sa Nikolasom Kejdžom.

Kraj XX veka, Skorseze obeležava najvećim svojim filmom do tada – „Bandama Njujorka“. Osim što je prvi film u potpunosti snimljen u studiju, takođe se bavi klasnom podelom u XIX veku u Njujorku, poput „Doba nevinosti“. Iako ni snimanje ovog film nije prošlo glatko usled čestih sukoba reditelja i tadašnjeg direktora Miramaksa – Harvija Vajnstina „Bande Njujorka“ su ne samo uspele da zarade na bioskopskim blagajnama i pokažu kako Skorseze još uvek ume da napravi veliki film, već su bile nominovane za čak deset Oskara. Na žalost, film nije dobio ni jednu statuu. Takođe, na ovom projektu započinje saradnja između Martina i Leonarda Di Kaprija koja traje i dan danas.

Tokom 2002. godine, reditelj se posvećuje završavanju dokumentarne sage o bluz muzici, dakle od afričkih korena pa sve do delte Misisipija. „Bluz“ se sastoji od sedam dugometražnih fimova koji su, pored Skorsezea, režirali i Klint Istvud, Majk Figis, Vim Venders, Ričard Pirs, Čarls Burnet i Mark Levin.

Sledeći Skorsezeov igrani film je biografska drama o jednom od najekscentričnijih bogataša svih vremena – Hauardu Hjuzu nazvan „Avijatičar“ (2004) sa Di Kapriom u glavnoj ulozi. Film biva nominovan za 11 Oskara. Dobija pet, ali ne i za najbolju režiju ili film. Sledi dokumentarac o životu Boba Dilana nazvan „Bez smera kući“.

2006. godine Skorseze snima američki rimejk hongkonškog trilera „Pakleni poslovi“ nazvan „Dvostruka igra“ sa Leonardom Di Kapriom, Markom Valbergom i Metom Dejmonom. Film biva zasut lovorikama od strane kritičara i biva poređen kako sa „Dobrim momcima“ tako i sa „Razjarenim bikom“ i „Taksistom“. Film donosi Martinu Oskara za najbolju režiju, koju mu uručuju drugari iz detinjstva Spilberg, Kopola i Lukas.

Iste godine, reditelj radi dokumentarac o nastupu Roling Stounsa u Bikon teatru u Njujorku nazvan „Šajn a lajt“ po istoimenoj pesmi. Na ovom filmu, reditelj po prvi put koristi digitalnu tehnologiju snimanja za segmente koji se odigravaju iza scene.

Četiri godine kasnije, Skorseze ponovo režira Leonarda Di Kaprija u psihološkom trileru „Zatvoreno ostrvo“. Takođe, tokom 2010. godine, Martin se okreće televiziji i režira pilot epizodu serije „Carstvo poroka“ za kablovski kanal HBO, kao i trosatni dokumentarac o životu Džordža Harisona nazvan „Život u materijalnom svetu“.

Sledi svojevrsni omaž kinematografiji u filmu „Hugo“ iz 2011. godine koji je rađen po romanu Brajana Selznika. Ovaj film takođe označava i rediteljev prelazak na digitalni format. Iako je Skorseze, zajedno sa Tarantinom i Spilbergom, pobornik 35mm trake, morao je da pređe na digitalnu kameru za potrebe 3D tehnologije. Martin se vraća 35mm, posle podosta debate sa montažerkom Telmom Šunmejker, na filmu „Vuk sa Volstrita“ iz 2013. godine u kome, ponovo, glumi Leonardo Di Kaprio. Doduše ovaj povratak je samo delimičan jer su sekvence sa specijalnim efektima snimane digitalnom kamerom. Film je nominovan za pet Oskara, ali nije osvojio ni jednog.

2014. godine reditelj snima, u saradnji sa Dejvidom Tedešijem, dokumentarac o njujorškom časopisu koji se bavi kritikom literarnih predložaka nazvan „Pedesetogodišnja rasprava“. Iste godine režira i pilot epizodu za seriju „Vinil“ koja se bavi muzičkom produkcijom tokom 1970-tih. Seriju producira Mik Džeger.

Skorsezeov sledeći film je „Tišina“ po romanu Šusaku Endoa o dvojici Jezuitskih sveštenika koji odlaze u Japan da šire veru i učenje. Film bi trebao da se pojavi u bioskopima tokom 2016. godine. Takođe, reditelj je najavio biografsku dramu o Frenku Sinatri sa, verovatno, Leonardom Di Kaprijem u glavnoj ulozi.

Kao veliki ljubitelj i poštovalac sedme umetnosti, Skorseze tokom 1990. godine osniva “Filmsku Fondaciju”, neprofitnu organizaciju koja se bavi očuvanjem filmske baštine. Ova organizacija 2007. godine prerasta u „Svetsku filmsku fondaciju“. Dobitnik je nagrade za životno delo, Zlatne palme u Kanu, Srebrnog medveda, Gremija, Oskara, Zlatnog globusa, BAFTA i mnogih drugih. Sa osam nominacija za Oskara, od kojih je osvojio svega jednog, Skorseze je ušao u istoriju kao jedan od najnominovanijih reditelja svih vremena, pored Bilija Vajldera.

(tekst je objavljen u oktobarskom katalogu Kinoteke za 2015. godinu)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: