Skip to main content

Nevaljala Istorija Filma

Pol Sonkila: „Da li je to pornografija ili umetnost?“

Linda Hant: „Ako je u fokusu, onda je pornografija. Ako nije, onda je umetnost.“

„Godina opasnog življenja“ (1982)

Prvi film koji sam ikad gledao u bioskopu su bili „Ratovi zvezda: Povratak Džedaja“ (1983) u bioskopu Kozara. Tu je rođeno moje interesovanje za film. Prvi ’samostalni’ film su bile „Petparačke priče“ (1994). I od tada nisam mogao da se otrgnem čarima pokretnih slika. Vesterni, ratni, SF, akcioni, istorijski… sve čega sam mogao da se dočepam, ja sam gledao. A nagledao sam se koještarija. Doduše, izbor su bili video-klub u kraju i zimski/letnji bioskop na RTS-u. U lokalni bioskop je stigao novi film, kanadskog reditelja, Dejvida Kronenberga „Sudar“ (1997) i bio sam prvi u redu za kartu. Gledao sam njegove prethodne filmove „Kontrolori“ (1981), „Muva“ (1986) i „Zona mrtvih“ (1983) po romanu Stivena Kinga i dopali su mi se. Malo nasilni, ali hej šta može više da obraduje jednog tinejdžera od grafičkog rasprskavanja glave?

Svetla su se zamračila a ja sam bio spreman da se prepustim čarima nove filmske avanture. Prva scena je ’guženje’ Kare Debore Unger na krilu aviona. Sledeća je Džejms Spejder i njegova sekretarica na gradilištu, pa scena sudara u kojoj neki nesrećnik proleti kroz šoferku dok se Holi Hanter samozadovoljava. Ljudi su počeli da napuštaju salu. Neka devojka je zgrožena vikala na svog dečka „šta ju je doveo ovo da gleda kako ga nije blam“. Jedno bizarno kinematografsko putovanje kasnije, svetla su se popalila a ja sam bio zabezeknut onim što sam upravo gledao. Kako to da nikada ranije nisam video ništa slično? Kada su filmovi postali bizarno erotsko putovajne kroz automobilske nesreće? Šta sam to dođavola upravo gledao i kako da nađem još istog?! A onda sam otišao na reviju filma da gledam „Showgirls“ (1995).

Danas kada odete u bioskop niste baš sigurni šta da očekujete od jednog filma, jer u tinejdž komediji možete imati kasapljenje sekirom, muzičku numeru i nage ženske grudi, neretko u istoj sceni. Filmska industrija na sve načine pokušava da održi pažnju svoje publike nudeći im šarenoliki sadržaj.

Međutim, čak i sa velikom internet pokrivenošću i dostupnosti pornografkog i erotskog sadržaja, isti na filmu je i dalje pomalo tabu tema. Ako je urađen s ukusom, onda se smatra erotikom. Doduše mora imati razlog zašto je uopšte u filmu. Ako je snimljen kako treba onda je to propagiranje bluda i nemorala i kako li su se samo usudili da TO snime u ovako divnom filmu.

Evropljani, Holivud, Bolivud ili pak Kina imaju zasebne poglede na to šta može da se prikaže na srebrnom platnu i u kojoj meri. Evropljani su ok sa većinom stvari, jer film je forma umetnosti. Holivud je pomalo osetljiv na gole ljude ali samo u okviru mejnstrim filma. U Bolivudu i kod Azijata ljudi mogu da igraju, pevaju, preskaču brda i doline u jednom skoku i međusobno se brutalno, kasape ali odežda princeze zateknute u sred kakvog meteža će biti zatvoren poput skafandera.

Film je zaista prevalio dug put od svog nastanka do danas. Sve ono što vidimo na platnu, poput nage figure Kejt Vinslet u „Titaniku“ (1995) ili prikaz ljubakanja dvojice kauboja u „Planini Broukbek“ (2005) je posledica dugogodišnje borbe filmske publike i, često lucidnih, reditelja sa cenzorima, crkvom, puritancima i političarima.

No, nekada davno…

…u zoru filma, tamo negde cirka 1890-tih, golotinja na filmu je bila prisutna u vidu dokumentaraca tipa „žena se kupa“ ili „nage dame plešu“. Ali nije bila nikakvog posebno škakljivog sadržaja. Čak je i rani XX vek imao podosta nagih glumaca i glumica u svojim prvim hitovima kao što su „Ben-Hur“ (1925), „Haksan: Veštičarenje kroz vekove“ (1922) ili „Kraljica Šibe“ (1921). Kako je većina ovih filmova istorijskog sadržaja, nagost nije imala za svrhu da uzbudi gledaoca već da tačno predstavi određeni period.

Sve je počelo jednim nevinim poljupcem od strane viktorijanskog para, usnimljenim 1896. godine u filmu, adekvatnog naziva, „Poljubac“. Prvi striptiz na filmu je izvela Luiza Vili u nitratnom delu Luija Lumijera zvanom „Kupka“.

Za potrebe filma „Ćerka bogova“ (1915) Anet Kelerman se pojavila naga pred kamerama i time postala prva profesionalna glumačka zvezda u istoriji koja se razodenula za ulogu. Iste godine se pojavljuje i „Besplatna vožnja“, prvi čisto erotski/porno film ikad. Zanimljivo je napomenuti da se ekipa potpisala pod pseudonimom što takođe označava i prva lažna imena na jednoj špici. Naime, reditelj se zove Pametnjaković (A. Wise Guy) dok je scenarista Hoće Li (Will She) a glumice su objedinjene pod nazivom – Džez Devojke.

Praksa snimanja erotskih/porno filmova postaje svakodnevna a isti se puštaju više-manje krišom u zadimljenim birtijama. Neki od njih su dospeli i u Beograd gde su bili redovno prikazivani u zdanju koje se nalazilo na mestu sadašnjeg hotela Excelsior, pored bioskopa Takvud.

Kako bi pokazali svetu da nisu samo Francuzi ti koji umeju da naprave film, Nemci snimaju „Drukčiji od drugih“ (1919) film o dva ljubavnika na gej balu. Reditelj, Ričard Osvald (Rihard V. Orštajn), ulazi u istoriju kao kreator prvog filma o homoseksualcima, dok uloga protagoniste lansira glumca Konrada Vejta u slavu. Zanimljivo je da će, za razliku od svoje prve uloge, Vejt do kraja karijere glumiti ozloglašene negativce ili deformisane heroje („Kabinet doktora Kaligarija“ (1920), „Čovek koji se smejao“ (1928), „Kazablanka“ (1942)…).

1930-te nam donose prve prave velike zvezde filmske umetnosti. Neke voljene a neke ozloglašene poput Marlen Ditrih koja se preoblačila u mušku odeću i ljubila druge devojke u filmu „Plavi anđeo“ (1930). Svega godinu dana kasnije izlazi prvi film o lezbejkama, „Deve u uniformama“ (1931), reditelja Leontine Sagan i Karla Frojliha. Radnja se odigrava, a gde drugde, u školskom internatu.

Međutim, 1932. neprikosnoveni kralj, ili boljereći izumitelj, filmskog spektakla, Sesil B. De Mil,  pravi grešku i koristi religijski kontekst za erotizovani prikaz mučenja u „Znaku krsta“ (1932) čime na sebe i svoje kolege navlači gnev puritanske crkve koja objavljuje rat „bludu, nemoralu i razvratu koji galopirajući jaše iz Pakla zvanog Holivudlend!“

Iako su se mnogi bunili protiv cenzure, govoreći kako umetnost treba da bude slobodna nisu mogli a da ne ostanu zaprepašćeni scenom kupanja i krupnim kadrom lica Hedi Lamar koja ima orgazam u filmu „Ekstaza“ (1933). Ikonografska scena kupanja je gotovo pedeset godina kasnije rekonstruisana u domaćem filmu „Maratonci trče počasni krug“ u sceni sa Borom Todorovićem i Sekom Sabljić.

Istovremeno, filmska umetnost u Evropi polako jenjava, a sveže puritanski Holivud je jedva dočekao nove generacije filmadžija sa zakonom zvanim – „Produkcione vrednosti“. Ovaj akt stupa na snagu 1934. čime cenzura ulazi na velika vrata u celuloidni svet gde je i dan danas.

Od trenutka stupanja „vrednosti“ na snagu, svaka seksualna aluzija, uzbuđujući poljubac ili lascivni pogled je morao da završi na podu montažne prostorije. Ali reditelji, glumci i scenaristi su se dovijali i uspeli da kako-tako zaobiđu cenzuru. Primer je scena iz Hauard Hoksovog film-noara „Veliki san“ (1946) sa Hemfri Bogartom i Loren Bekol u glavnim ulogama.

BOGART: Kad smo već kod konja, otmeni ste ali ne znam koliko ste izdržljivi.

BEKOL: Dosta zavisi od toga ko je u sedlu.

Kao i čuvena scena u „A šta sad, putniče“ (1942) gde Pol Hajnrid stavlja dve cigarete u usta, pripaljuje ih a onda jednu doda partnerki Beti Dejvis. Godinama kasnije su devojke tražile od svojih momaka da ih „pripale“.

Hauard Hjuz, i nepotpisani Hauard Hoks, otvoreno prkose „Produkcionim vrednostima“ filmom „Odmetnik“ (1946) sa Džejn Rasel u kome se ona izazovno šeta grudi napucane korsetom. Malo je reći da je film doživeo nezapamćen uspeh, što je i jedina stvar koja je spasila reditelje od progona iz studija.

Malo još ko se usudio da izazove gnev cenzora krajem četrdesetih i većinom pedesetih, sve dok se tri reditelja nisu urotila da prekinu teror i oslobode umetnost iz stega cenzure: Eli Kazan, Robert Rosen i Stenli Kjubrik.

Kazan i Kjubrik se bave istom temom, ljubavlju starije gospode ka maloletnicama, u filmovima „Lutkica“ (1958) i „Lolita“ (1962); dok se Rosen opredelio za, tada, šokantnu ljubavnu priču između crnca i belkinje u „Ostrvo pod suncem“ (1957). Istovremeno, Brižit Bardo predstavlja novu vrstu izazovnog kupaćeg kostima – bikini, u filmu „I bog stvori ženu“ (1956); dok su scene tuširanja, kasapljenja nožem i voajerizam u „Psihu“ (1960) toliko upečatljive i bitne za zaplet da cenzori moraju da pokleknu. Samim tim Hičkok nije samo pionir novih tehnika snimanja, žanra (stvorio je ’triler’) i majstor napetog već je i predvodnik cenzorske revolucije. Činjenica da je većina ovih filmova nominovana za Oskara dosta govori o oslabljenom uticaju „Produkcionih vrednosti“.

Cenzori su odlučili da zažmure na scene ‘trojke’ u filmu „Žul i Džim“ (1962), da bi svega dve godine kasnije dali odobrenje Sidniju Lametu da prikaže ogoljene ženske grudi u svom filmu „Čovek iz zalagaonice“ (1964).

„Produkcioni kod“ je najzad poklekao pod pritiskom ljubitelja filma koji su nagrnuli da vide stidne dlake i eksplicitni voajerizam u Antonionijevom „Uvećanju“ (1966) ili da čuju ’bezobrazne reči’ (poput „Zaskočimo hostesu!“) u „Ko se boji Virdžinije Vulf“ (1966). Naredna godina donosi švedsko revolucionarno remek-delo „Ja sam radoznalo (žuto)“ (1967) u kome je po prvi put predstavljen, doduše simulirani, seksualni odnos.

Ovaj film, koji je doživeo veliku popularnost u tadašnjoj Jugoslaviji je omogućio prikazivanje još nekih dela sličnog karaktera poput švedsko filmskog serijala „U krevetu“ čiji je prvi deo snimljen 1965, kao i danski „Tajni agent 69“ iz istog perioda.

Škakljive teme nastavljaju da vladaju bioskopskim blagajnama kroz „Diplomca“ (1967), film u kome starija žena zavodi mlađeg muškarca, a najpoznatija svetska grupi devojka Mariana Fejtful ulazi u celuloidnu istoriju kao prva žena koja na velikom platnu izgovara „Jebiga!“ u filmu Majkla Vinera „Nikada neću zaboraviti kakoseonozvaše“ (1967). Ovim se otvara potpuno novo tržište za reditelje koji će izgraditi svoju besmrtnu slavu kroz golotinju, seks i požudnost, poput: Rasa Mejera, Džesa Franka, Žana Rolina, Dejvida Hamiltona, Džast Džekina, Džoe D’Amata, Tinto Brasa i Pijera Paolo Pazolinija.

Da bi stali na put ovoj novoj vrsti moralne opasnosti, cenzori su pretočili „Produkcione vrednosti“ u sistem klasifikacije: G (svi uzrasti), M (nije za mlađe od 13 godina; kasnije preimenovan u PG), R (deca ispod 17 moraju imati punoletnog pratioca) i X (isključivo za odrasle). X nije označavalo čist pornografski sadržaj kao danas već da je u pitanju bilo koja tema koja nije pogodna za mlađe od 18 godina. Kasnije je porno industrija preuzela ovu oznaku i umnožila je u XXX dok je mejnstrim preuzeo NC-17. „Ponoćni kauboj“ (1969) je jedini film sa X klasifikacijom u istoriji koji je dobio Oskara za najbolji film, dok je prvi mejnstrim film sa NC-17 oznakom – „Henri i Džun“ (1990).

No, „Sumrak bogova“ (1969) Lučio Viskontija nastavlja da pomera granice prihvatljivog na srebrnom platnu, tako što dovodi Nacizam u vezu sa raznoraznim seksualnim izopačenostima. Ista tematika će kasnije biti razrađena do ekstrema u Pazolinijevom filmu „Salo, 120 dana Sodome“ (1976).

Rakel Velč, koja je pre samo koju godinu bila melem za oči ogrnuta u kožni bikini za potrebe filma „Milion godina p.n.e.“ (1966) šokira publiku ulogom transeksualke koja dildom siluje holivudskog pastuva u „Mojri Bekenridž“ (1970). Sledi „Krvava nedelja“ (1970), drama o trojici ljubavnika sa dugim kadrovima muškoljublja koja je samo utabala stazu jednom od najozloglašenijih remek-dela kinematografije – „Paklenoj pomorandži“ (1971) čija scena silovanja uz temu „Pevajmo na kiši“ i dan sanas šokira nove generacije gledalaca širom sveta koji iznova i iznova otkrivaju ovaj film. I Malkoma Mekdauela. Istovremeno, Ken Rasel ponovo navlači gnev crkve na filmadžije svojim bogohulnim delom „Đavoli“ (1971) sa raskalašnim sveštenicima i erotski nastrojenim opaticama.

Međutim, 1972. godine izlaze dva filma koji potpuno menjaju percepciju publike vezanu za šta-sme-a-šta-ne da se vidi na platnu. Prvi je Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu“ koji mnogi smatraju za vrhunac erotskog stvaralaštva. S druge strane, mnogi ga smatraju za parodiju, krunisanu scenom analnog seksa nazvanom – „ajmo po puter“. Drugi film je „Duboko grlo“, Žerarda Damjana, koji prvi put u istoriji uspeva da prikaže pornografski film u mejnstrim bioskopima i čini pornografiju opšteprihvaćenom, čak i pomodnom, a Linda Lavlejs postaje zaštitno lice novih seksualnih sloboda. Usledili su malo manje porno „Iza zelenih vrata“ (1972) sa Merilin Čejbers i „Đavo u gospođi Džons“ (1973). Crkva i puritanci su uzvratili udarac i političkim ucenama uspeli da izdejstvuju da se pornografija i ’tvrđa’ erotika ne prikazuju u regularnim bioskopima.

Nastaje sušna godina za golotinju i obscenosti na mejnstrim filmu, sve dok francuski reditelj Džast Džekin nije upakovao priču o životu evropske manekenke u Bankoku u čistu erotsku fantaziju. „Emanuela“ (1974) je postala toliko popularna da je iznedrila sedam nastavaka, spinof nazvan „Crna Emanuela“ od, takođe, sedam nastavaka, barem dvadeset tv filmova i seriju. Istovremeno iz učmale Holandije dolazi visoko-umetničko delo izvesnog Pola Verhovena – „Ratluk“ (1973) u kome se internacionalna publika po prvi put sreće sa i kompletno nagim Rutger Hauerom. Iste godine, jugoslovenska publika biva zatečena scenom seksa domaće lepotice Nede Arnerić i Ričarda Rauntrija u filmu „Šaft u Africi“ (1973).

U Americi, bioskopski flop „Roki Horor“ počinje da ima neverovanu podršku fanova zahvaljujući posleponoćnim projekcijama pojedinih bioskopa. Glumac Tim Kari postaje predstavnik transvestizma i biseksualnosti. Istok, koji je do tada bio zakopčan do grla i mahom se bavio zategnutim odnosima samurajskih/carskih/feudalnih porodica, iznenađuje svojom erotskom dramom o ljubavi čoveka i njegove sluškinje u predratnom Japanu. Reditelj ovog iznenađujućeg dela je Nagisa Ošima, a film je, svakako, „U carstvu čula“ (1976). S druge strane, jedna od retkih žena u poslu, Liliana Kavani, uspeva da zatekne publiku svojom verzijom nacizma i erotike u „Noćnom Portiru“ (1974).

Pred sam kraj dekade, publika gubi interesovanje za erotske komedije Rasa Mejera, razgolićene nemani i ljudoždere Džoe D’Amata i neverovatno seksi vampirice Žana Rolina. Čini se da će se erotika na filmu gotovo ugasiti i da je izgubila na šok-vrednosti.

A onda 1979. godine Tinto Bras snima film „Kalugula“. Veliki epski spektakl o nastranom rimskom imperatoru koga tumači „pakleni“ Malkom Mekdauel. Film okuplja tada gotovo sva velika glumačka imena poput Pitera O’Tula, Džona Gilguda i Helen Miren. Ono što tada nije bilo poznato je to da je film producirala izdavačka kuća Hasler, koja je krišom dosnimila eksplicitne scene orgija. Publika je bila toliko skandalizovana scenama razvrata da se o istim priča i 35 godina kasnije.

Holivud se još nije povratio od šoka kada ih je zadesio novi udar u vidu protesta gej populacije povodom načina prikazivanja njujorške S&M scene u filmu Vilijema Fridkina – „Gluvarenje“ (1980). Naredne godine, Lorens Kazdan, čovek koji je napisao „Ratove zvezda“ i „Indijanu Džonsa“, piše i režira „Telesnu strast“, sa Vilijem Hartom i Ketlin Tarner. Ovo delo vraća film-noar na veliko platno. Film-noar sa primesama erotike. Preimenovan u neo-noar od strane fanova i kritike, Kazdan započinje novi žanrovski trend – erotski triler. Hart je, inače, prvi glumac koji je dobio Oskara za tumačenje uloge homoseksuaca u filmu „Poljubac žene pauka“ (1985).

Tokom osamdesetih, erotski triler mahom živi u B produkciji kroz glumice Šenon Viri i Šenon Tvid (koja je sadašnja supruga Džina Simonsa iz grupe Kiss). Međutim, pod spisateljskom palicom ozbiljno nadrogiranog Džoa Esterhaza, i lucidnom režijom Pola Verhovena, ovaj žanr ponovo isplivava na površinu. „Niske strasti“ (1992), „Sliver“ (1993) i „Žad“ (1995) su najsvetliji primeri.

Činjenica je da niko nije bio spreman na ono što su Verhovenove „Niske strasti“ imale da prikažu. Scena malo te jašem, malo te bodem šilom za led u oko je podjednako šokantna danas a kamoli ’92, dok seksipil Šeron Stoun ostavlja bez daha. Činilo se da je Verhoven nezaustavljiv. A onda je snimio „Showgirls“ (1995) i nestao sa holivudske mape reditelja i uspešno pokopao erotski triler. Esterhaz je sledio primer svog saradnika i tiho je nestao iz svetlosti reflektora. Iste godine američki reditelj Leri Klark je pružio svetu svoju verziju tinejdžerskog seksa, razvrata i droge u drami “Delikventi” (1995).

Pred kraj XX veka, želeći da pokaže kako je još uvek najveća živa faca međ’ filmadžijama Stenli Kjubrik uspeva da završi svoje dugogodišnje čedo „Širom zatvorenih očiju“ (1999) svega četiri dana pred smrt. Film odlazi u bioskope kao poslednje veliko delo velikog majstora i skandalizuje publiku scenama orgijanja ali i golotinjom Toma Kruza i Nikol Kidman.

I dok se amerikanci zamajavaju sa erotskim trilerima, španci oživljavaju laku komediju sa primesama erotike u filmovima poput „Zlatna jaja“ (1993), „Mesec i sisa“ (1994), „Usta na usta“ (1995) ili ozbiljnijim i nagrađivanim fimovima „Seks i Lucija“ (2001) i „I ja tebi kevu“ (2001).

Francuzi vaskrsli iz celuloidnog čemera u koji su zapali proteklih dekada pružaju svetu svoju verziju Telme i Luiz u filmu „Kresni me“ (2000), koji je izazvao toliko buke da je francuska vlada bila primorana da zabrani prikazivanje u bioskopima. Besni gledaoci su bojkotovali sve francuske filmove dok se „Kresni me“ nije ponovo počeo prikazivati. Samo dve godine kasnije, ista ta publika, biva šokirana scenom silovanja Monike Beluči u filmu „Odpozadi“ (2002), a Kan ostaje zaprepašćen scenom pravog felacija u filmu „The Brown Bunny“ (2003). Naredne godine Britanci ostaju skandalizovani filmom „9 pesama“, Majkla Vinterbotoma, koji prikazuje pravi seks (uključujući predigru i penetraciju), i biva proglašen za najeksplicitniji film u istoriji britanske kinematografije.

Moderni reditelji stalno pokušavaju da pomere granicu prihvatljivog, da prikažu što više a da ne odu u jeftinu pornografiju. Uloge koje zahtevaju od svojih glumaca i glumica da se razodenu ili pak imaju hiperrealističan seksualni odnos na velikom platnu su često neka vrsta izazova na putu ka prestižnim nagradama i kritičkim laureatima. Nagrađeni i kritički priznati filmovi poput: „Klavira“ (1993), „Američke lepote“ (1999), „Bala monstruma“ (2002) ili „Čudovišta“ (2003) imaju upečatljive scene seksa ali ništa šokirajuće i nečuveno. Možda zato što se publika jednostavno zasitila a možda i zato što je sa razvitkom interneta eksplicitna pornografija dostupnija no ikad. Nekada su ogoljena ženska kolena izazivala onesvešćivanja i uzdahe u zatamnjenim bioskopskim salama, a danas se gole grudi i stražnjice mogu videti u većini tv serija.

Izgleda da je seks na filmu izgubio svoje čari. Sve dok Abdalatif Kečič nije izbacio trosatnu dramu o ljubavi dve srednjoškolke i šokirao javnost beskompromisnim scenama lezbijske nežnosti. Osim što je popio kritiku javnosti zbog prikaza maloletnica kako se nežno dodiruju, požnjeo je i svaku moguću pohvalu i nagradu filmske kritike. „Plavo je najtoplija boja“ (2013) je pokazalo da celuloidni seks ipak ima još nešto da pruži svojoj publici.

I za kraj citat iz filma „Uzmi novac i beži“ (1969) Vudi Alena:

„Jednom me je moj psihijatar pitao da li mislim da je seks prljav? Odgovorio sam mu: ’Da, ako je kako treba!’“

(tekst objavljen u aprilskom broju Playboy-a za 2014. godinu)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: