„Patuljci sa naslovnih strana“ (2018) aka Film sa krizom identiteta

Kolutao sam očima kada je novi film Milorada Milinkovića – Debelog, „Patuljci sa naslovnih strana“, ušao u produkciju jer se njegova dosadašnja dela nisu baš… pokazala. Međutim, bio sam zasut pozitivnim kritikama na račun scenarija koji su, oni koji su ga čitali, opisali kao „genijalan“, „neverovatno duhovit“, „prava kritika društva sa odličnim obrtom“…

Kada se pojavio prvi trejler, film je delovao kao i dosadašnji naslovi gospodina Milinkovića – ispodprosečna komedija, ovoga puta sa najupeglanijom slikom od svih njegovih bioskopskih poduhvata. Možda jer je „Patuljke sa naslovnih strana“ slikao Dimitrije Joković, vrhunski direktor fotografije ali sklon ka instagram/TV reklama tipu slike.

Doduše, trejler je takođe i sadržao veliku količinu Gordana Kičića, što nikada nije dobro i retko kada ide u prilog delu. Jer gospodin Kičić ume da glumi samo jednog lika – sebe. Ovo nije nužno loše, pogotovo ako mu se pronađe dobra svrha i namena i, najbitnije, ako mu se ne dozvoljava da glumi lik već je Gordan Kičić privatno u datoj situaciji. Na žalost, to je veoma retko i onda čovek baš odskače od svega. I to ne na dobar način. Međutim, i dalje sam bio zasut komentarima tipa „Kičić će to da pokida“ i „ova uloga mu je legla kao dupe na nošu“. Iako nepokoleban u svom kolutanju očima, ipak sam se u nekom trenutku zapitao da li sam samo bandoglav ili znam bolje od drugih. I onda sam otišao u bioskop…

„Patuljci sa naslovnih strana“ su toliko problematičan film da uopšte nisam siguran odakle da počnem. Da li od toga da je gospodin Milorad Milinković – Debeli kao neki Zdravko Šotra za siromašne. Ali Šotrini filmovi, iako veoma treš i/ili kič, imaju neku dozu šarma dok su filmovi gospodina Milinkovića pakao za oči. Da li pak od spektakularnog preglumljivanja i kreveljenja gospodina Kičića ili užasnog ošljarenja Raleta Milenkovića, preko vidne neprijatnosti Marka Gvera, gotovo prozirnog lika Milene Radulović, nesnađenosti Aleksandra Radojičića pa sve do Ljube Bandovića puštenog s lanca. Ili možda od uvodne sekvence samog filma koja je pokraden spot Robija Vilijamsa „Come Undone”, gotovo kadar-za-kadar.

Sigurno nije do veoma hvaljenog scenarija. Ne. Jer previše mi je ljudi reklo kako je pisani predložak genijalan. Međutim, imajući u vidu snimljeni materijal rekao bih da su svi ti ljudi ili lobotomizirani od humora ili da se scenario menjao u hodu tokom snimanja. Ali ako se menjao u hodu, i znajući koliko domaći glumci vole da improvizuju, zašto je onda svima poprilično neprijatno dok izgovaraju replike? Likovi se ponašaju iracionalno, a stvari se dešavaju nekako nasumično. Svašta nešto tu ne valja i previše toga bode oči da bi se tako olako ćušnulo pod tepih, kako to obično biva sa domaćim delima.

Zapravo najveća boljka filma „Patuljci sa naslovnih strana“ je žanrovska neopredeljenost, koji bi žarko želeli da su istovremeno i pametna kritika društva i vrhunska domaća komedija i napeti triler. Ali film je, na žalost gledaoca i sivih mu ćelija, podbacio na sva tri polja, pa čak i kao treš naslov.

U prvih 15 minuta ovo (ne)delo gospodina Milinkovića nema ni jednu dobru foru ili šalu. Svaki zaplet, rasplet i preokret su vidljivi na kilometar. Socijalni komentar i kritika društva na koje film pokušava da ukaže gledaocu su em toliko očigledni, da ne kažem suptilni poput prsta u oko, em preusiljeni. Kada malo bolje razmislim, kompletan film je nekako preusiljen. Kao da se previše trudi, ali mu ne ide i onda se još više trudi čime postiže kontra efekat te umesto da fascinira, on zlostavlja gledaoca što za posledicu ima kompletno gubljenje interesovanja za dešavanja na platnu.

No, da ne bude kako je baš sve užasno „Patuljci sa naslovnih strana“ imaju nekolicinu dobrih stvari. Ok, tri dobre stvari. Prva je Tamara Krcunović koja se pojavi, demonstrira kako se glumi i uspostavlja lik u dve replike i praktično pola scene. Gospođa Krcunović možda nije najbolja glumica ikad, ali je očigledno za klasu iznad velikog broja glumaca koje imamo prilike da gledamo u krug.

Druga je scena hipsterskog neofašističkog gej mjuzikla koja je bolja od kompletnog filma i jedina stvar na koju sam se nasmejao.

I treća je pomenuti Ljuba Bandović koji, iako pušten s lanca, jedini deluje kao da se zabavlja igrajući sadističkog siledžiju sa jasnim, ali pomalo iščašenim, moralnim načelima. Ako neko sumnja u glumačko umeće gospodina Bandovića, moj savet je da pogleda „Iglu ispod praga“ (2016) ili pak neku od pozorišnih predstava u kojoj dotični igra.

Zaključak? „Patuljci sa naslovnih strana“ Milorada Milinkovića se veoma visoko rangiraju u kategoriji za najgori film ikada snimljen, i mislim da bi njegove kreatore trebalo prikladno nagraditi. Recimo, dugogodišnjim odmorom na nekom osamljenom i sunčanom ostrvu gde bi po ceo dan usitnjavali krupno kamenje, kao primer svojim kolegama koji takođe imaju aspiracije da snimaju nedela od kojih oči krvare a mozak pravi premete.

Pakao!