Skip to main content

Piter O’Tul

Lorens od Arabije
Lorens od Arabije

Piter Šejmus O’Tul će zauvek biti zapamćen u svetskoj istoriji po ulozi Tomasa Edvarda Lorensa, poznatijeg kao Lorens od Arabije, neobičnog britanskog oficira koji je ujedinio arapska plemena u borbi protiv Turaka tokom Prvog svetskog rata. Sam T.E. Lorens je bio veoma čudan, često neshvaćen čovek koji je svoju utehu pronalazio u pustinji i običajima drugog naroda. P. Š. O’Tul je bio podjednako neobičan, neshvaćen i čudan a svoju utehu je pronalazio u glumi. I alkoholu.

Rođen između 2. juna i avgusta 1932. godine u Konemaru (Irska) ili Lidsu (Engleska) od strane majke – Konstanse Džejn Eliot koja je bila medicinska sestra, poreklom iz Škotske; i oca – Patrika Džozefa „Kicoša“ O’Tula koji je bio metalostrugar, fudbaler i kladioničar. Zbrka oko datuma i mesta je u tome što Piter ima dvostruke kreštenice. Kada je Piter navršio godinu dana, otac je rešio da povede porodicu O’Tul na turneju po hipodromima širom zemlje koja je trajala gotovo pet godina.

Po završetku nomadske turneje po Imperiji, Piter je bio, mahom, prepušten sam sebi. Od malih nogu je naučio da nikome ne veruje i da bude samostalan. Na ovo je najveći uticaj imao otac alkoholičar. Jedna od lekcija bila je; kada je Piter imao oko pet godina, otac ga je popeo na kredenac i rekao: „Skoči, uhvatiću te“. Čim je Piter skočio Patrik se sklonio u stranu ostavivši sina da leži na podu razbijene glave. „Nikad ne veruj nikom“, rekao je i otišao po sledeću flašu pića. Iako je otac učio sina lekcijama od životne važnosti, majka je uspela da opismeni dete i naučila ga da zavoli umetnosti. Kako pisanu, tako i vizuelnu.

Kada su tri Piterova najbliža druga uhapšena zbog obijanja i krađe, majka je shvatila da je đavo odn’o šalu i brže bolje upisala sina u katoličku školu – Sveti Jozef. Levoruki opismenjeni Piter je ubrzo prevaspitan u desnorukog, pobožnog, dečaka zastrašenog pričama o Paklu i sotoni. „Bio sam prestravljen časnim sestrama i njihovim rigoroznim odbijanjem ženstvenosti – crne haljine i obrijane glave – bilo je prestrašno.“ Rekao je jednom prilikom O’Tul. „Međutim, to je sada sve prestalo. Video sam neke od njih kako cirkaju u lokalnom pabu, a jedna mi je pokazala svoje članke.“

Sa svega 13 ili 14 godina napušta školu i zapošljava se kao potrčko u Yorkshire Evening Post-u sa idejom da postane novinar i promeni svet. U svom dnevniku napisao je: „Neću biti običan čovek. Uzburkaću glatku površinu monotonije.“ Ovo će postati O’Tulov životni moto. Polako ali sigurno, napredovao je do pozicije reportera. U istom periodu doživljava i svoj pozorišni debi, u Lidsovom gradskom pozorištu.

Međutim 1949., njegova karijera se završila odlaskom u Kraljevsku mornaricu. „To je bio pakao“, seća se Piter, „i radio sam sve što je u mojoj moći da se iz istog izvučem. Jednom prilikom sam popio 18 boca vina i pojeo šaku lekova kako bih izgledao bolesno, ali nije upalilo. Na kraju sam počeo ozbiljno da prkosim ukazujući na nelogičnost situacije u kojoj se nalazim i bio sam otpušten posle 18 meseci – kao mentalno nepodobna osoba.“

Sa ono malo para koje je „zaradio“ u mornarici, O’Tul je finansirao turneju po pozorištima širom Britanije, završivši u Stratfordu-na-Avonu gde je dao poslednji dinar da bi gledao predstavu „Kralj Lir“ Majkla Redgrejva. Probudivši se sledeće jutro u štali, okupao se u koritu i zaputio u Kraljevsku glumačku akademiju gde je šarmirao sve, od čistačice do direktora, i time obezbedio sebi školarinu.

Na istoj klasi su bili i Albert Fini, Ričard Haris i Alan Bejts. Po rečima tadašnjeg direktora „najtalentovanija i čudnovatija skupina koju je škola do sada videla“.

Između 1954. i 1959. O’Tul tumači 73 različite uloge kako u pozorištima po Britaniji tako i i širom Evrope. Njegovo tumačenje Šajloka u Šekspirovom „Mletačkom Trgovcu“ je požnjelo najbolje kritike i hvalospeve od strane publike i medija. Do kraja 50-tih mladi glumac je stajao rame uz rame sa Gilgudom i Olivijeom. Istovremeno, uzima i manje uloge po televizijskim serijama koje su bile nova vrsta medija. 1960. godine Piter ima i svoj nezapaženi filmski debi u „Na Krovu Sveta“ (The Savage Innocents) Nikolasa Reja, gde glumi Prvog Pešadinca.

Alkoholizam je do sada već uzeo maha i bio glavni pogon Piterovih zabava. 1959. godine, dobio je ulogu u predstavi „Dugi, Kratki i Visoki“. Njegova zamena je bio mlađani Majkl Kejn. Posle predstave, O’Tul je pozvao Kejna da popiju koju u lokalnoj kafani.

„Poslednje čega se sećam je obrok od jaja i krompira.“ seća se Kejn „A onda sam se probudio u nečijem stanu u tri popodne. Pitao sam ’koliko je sati’ na šta mi je Piter odgovorio ’koji je prokleti dan?!’. Ispostavilo se da je pet posle podne, prekosutra. A igrali smo predstavu od osam. Kada smo stigli u pozorište upravnik nam je rekao da je svratio gazda kafane i da nam je doživotno zabranio ulazak u lokal. Hteo sam da pitam zašto ali mi je O’Tul položio ruku na rame i rekao ’Nikada ne pitaj zašto. Bolje je ne znati.’“

Posle predstave O’Tul je, neretko, šetao baštom Kovent a ako je bio u „posebnom“ raspoloženju pentrao bi se uz zid Lojdove banke. Jednom prilikom je izveo svoju buduću suprugu na ovakvu noćnu avanturu koja umalo nije zvala vatrogasce u strahu da će se veseli O’Tul stropoštati sa visine. Ali njegova nepredvidivost je bilo ono što ga je činilo zanimljivim i poželjnim. Jednom prilikom je došao po nju na posao, u sportskim kolima, i uleteo u kancelariju vičući: „Ženo, uzimaj pasoš, idemo u Rim!“ Međutim, promašili su par skretanja i završili u Jugoslaviji.

1960. godine Dejvid Lin je bio pomalo očajan jer nije mogao da pronađe odgovarajućeg glavnog glumca za svoj megaspektakl o neobičnom britanskom oficiru koji je uspeo da ujedini arapska plemena u borbi protiv Turaka u Prvom svetskom ratu. O’Tul je pročitao scenario, otišao na audiciju, dao nekoliko komentara i predložio dva pisca da promene dijalog jer „Ovo je Odličan avanturistički film Dejvide, ali je previše matinee“. Ovom rečenicom počinje dugogodišnje prijateljstvo i saradnja. Lin usvaja O’Tula poput mlađeg brata i oblikuje ga u internacionalnu superzvezdu. Doduše pomalo po cenu zdravog razuma. Produkcija je trajala gotovo dve godine. Ali, napori su urodili plodom, što u prvoj snimljenoj fatamorgani, što u jednom od najboljih filmova svih vremena. Piter O’Tul je na setu upoznao još jednog prijatelja za sva vremena – Omara Šarifa, koga je zvao – Fred; „Jer niko na svetu se ne zove Omar Šarif. Zasigurno ti je ime Fred.“ Ovo prijateljstvo je uklesano ukamenu posle 27 meseci peska i sunca, kao i sedmodnevnog opijanja u Bejrutu, na svake tri nedelje.

Uloga Lorensa je O’Tulu donela Oskar nominaciju za najbolju ulogu kao i BAFTA, ali i niz ponuda za glavne uloge u prestižnim projektima i saradnja sa čuvenim rediteljima poput Vilijema Vajlera, Džona Hjustona, Anatola Litvaka, Pitera Jejtsa. Sledi niz uspešnih i od kritike priznatih fimova poput: Beket (1964), Gospodar Džim (1965), Kako Ukrasti Milion (1966), Biblija: U Početku… (1966), Noć Generala (1967), Zima Jednog Lava (1968), Zbogom, Gospodine Čips (1969), Marfijev Rat (1971)…

Međutim tokom 70-tih O’Tulovo pijančenje, kao i zdravstveno stanje, se pogoršava, skandali postaju javniji i učestaliji (poput pesničenja sa francuskim grofom u pariskoj diskoteci). Do kraja decenije on se razvodi i povlači iz javnog i celuloidnog života. Iako i tokom ovih turbolentnih godina, O’Tul snima tri klasika. „Marfijev Rat“ (1971), Pitera Jejtsa; „Vladajuća Klasa“ (1972), Pitera Medaka; i „Kaligula“ (1979), Tinto Brasa. Potonji je verovatno najpoznatiji od svih kao jedini pokušaj porno kuće Hasler da producira bioskopski spektakl. Vredi pomenuti i Hilerov „Čovek iz La Manče“ (1972) jer je to jedini mjuzikl koji je O’Tul snimio. Iako je imao pristojan pevajući glas, koji se da čuti u „Vladajućoj Klasi“, producenti su odlučili da nahuju Pitera. No i pored neverovatne glumačke postave (O’Tul, Sofija Loren, Džejms Koko, Brajan Blest, Ian Ričardson…) film je prošao relativno nezapaženo.

Osamdesetih O’Tul ima, takođe, nekoliko hitova od kojih se izdvajaju: Kaskader (1980), Moja Omiljena Godina (1982) i Super-Devojka (1984). „Moja Omiljena Godina“ je veoma bitan film jer malo pre početka snimanja Piter dobija svog jedinog sina, Lorkana (irski oblik imena Lorens) ali i pomalo autobiografsku ulogu propalog idola mladih, heroja, avanturiste i alkoholičara Alana Svona. Ono što je podjednako zanimljivo kod ovog filma je to što je priča polu-biografska i tiče se mladog Mel Bruksa koji je dobio na jednodnevno čuvanje podivljalog Erol Flina. Za ulogu oronule zvezde O’Tul je nominovan za Oskara.

Tokom 90-tih godina O’Tul se povlači sa scene, povremeno gostujući u serijama i TV filmovima, uglavnom zbog veoma lošeg zdravstvenog stanja. Svoju poslednju predstavu „Džefri Bernard je Nedobro“ odigrao je 1999. godine i time se zauvek povukao sa dasaka koje život znače. 2003. godine, posle niza godina nominacija i vraćanja kući praznih ruku, dobija Oskara za životno delo. Iste dekade glumi dva umiruća kralja: Prijama u „Troji“ Volfganga Petersena, te Kralja u „Zvezdanoj Prašini“ Metju Vona. Dvadeset i pet godina po poslednjoj nominaciji za Oskara, O’Tul biva ponovo nominovan za glavnu logu u filmu „Venera“ (2007), Rodžera Mičela. Naravno, prestižnu nagradu nije dobio.

Kada su ga novinari jednom prilikom upitali da li se kaje zbog načina na koji je vodio život, O’Tul je odgovorio: „Samo francuski pevači nemaju žaljenja“, ali činjenica je da, poput svih ostalih bundžija, Piter O’Tul nije imao nikakve zamerke. Jedan od najvećih i najglasnijih glumaca svih vremena tiho je preminuo 4. decembra 2013. godine u bolničkom krevetu, posle duge i teške bolesti.

(teks objavljen u februarskom katalogu Kinoteke)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: