Skip to main content

“6 dana mraka”, konferencija za štampu

Ekipa filma
Ekipa filma

Dana 21. VII 2010 godine gospodnje u Beočinu je održana konferencija za štampu povodom novog filma, „ 6 Dana Mraka“, gospodina Benjamin J. Perry-a, poznatog po tome što je blizak prijatelj izvesnog Chuck norris-a. Na ovom divnom skupu su prisustvovali producent filma D. Daniel Vujić, kao i glumci Oleg Vidov, Sinead Shanon Roche, Lana May, Peter Chaffey, Miljana Kravić.

Na žalost reditelj nije mogao da prisustvuje ali ljupki glumci i glumice, su se snašli i bez njega i pružili su novinarima sve odgovore koji su se od njih tražili. Najviše su se novinari otimali oko gospodina Oleg Vidova i D. Daniel Vujića. Ali ni lepe dame nisu ostale pošteđene pitanja i, svakako, slikanja.

Podeljen je press-release a poslužen je i mezetluk za putnike namernike. Sve u svemu odlična organizacija dve ljupke PR dame Ivane Rajković i Maše Vučković.

Film “6 Dana Mraka” je psihološki triler koji se malo oslanja na lokalnu mitologiju a malo na Hičkoka. Snima se u američko-srpskoj ko-produkciji, na engleskom jeziku, isključivo noću.

Prošlo je neko vreme a da nisam gledao svoje kolege kako se uspešno blamiraju naočigled silnih nekih ljudi. A stvari su krenule ’vako:

Iako je rečeno da se polazi u 14h sa parkinga Sava Centra, pošlo se u 14:45h. Zašto? Jer novinari opet vreme shvataju veoma relativno. Izgleda da nikada neće naučiti da dođu kad treba. Na žalost, najbahatiji su oni najiskusniji i sa „poznatijih“ televizija. Čovek bi očekivao da će „City“ ortaci da budu najgori od sve dece, međutim veoma su fini, štaviše normalni su, a to je retko ne samo u ovom poslu, nego uopšte.

Posle malo negodovanja novinarima su podeljene flašice Rose, a deset minuta kasnije šampanjac. Iako je služen u plastičnim čašama do sada nisam doživeo da me ovako fino tretiraju. Šampanjac nije neki, ali je bitna pažnja. Svaka čast organizatorima. Na svu sreću čep nije završio u nečijoj glavi. Sva tri puta. A onda su predstavnici sedme sile utihnuli i prepustili se dremci do naznačenog odredišta – Beočin. Neki su doduše rešili da sebi priušte malo muzike sa ovde sada već poznatog AnyCool telefona.

Iako je trebalo da se ide na set, konferencija je premeštena u lokalni restoran/hotel/motel što je daleko pametnije nego pustiti bagru da se raziđe po livadi negde. Ko će posle sve te… ljude… da sakupi na gomilu.

Po pristizanju na odredište narod se podelio u dve grupe. One koji su se divili hrani i one koji su se divili zlatnoj fontani porek koje leži bronzani lav. Konferencija za štampu? Goga briga! Bitno je da ima slaniša i nešto da se ljudi zaliju zavrat. Iako su sokovi bili na dohvat ruke, kolege su se potrudile da to razgrnu i dočepaju se domaće rakije. To je taj istančani njuh u novinara. Znaju kako da namirišu pravu stvar.

Pošto su omastili prste, narod se okupio da čuje šta te tu neke filmadžije imaju da kažu. U roku od pet minuta konferencija je rasturena a predstavnici sedme sile su se otimali o intervjue kao kerovi oko koske. Sirote ove glumice, nisu znale šta ih čeka. Fine devojke navikle na protokol. A ovi lokalni novinari izbezumljeni, ogoljenih zuba, s šiljatim olovkama i zatupljenim mikrofonima vrebaju iza svakog ćoška, stuba, stola, perece. Ali i pored svega toga svima su izašle u susret i dale sve od sebe da odgovore na silna neka monotona pitanja.

Dok sam pohađao fakultet, prva stvar koju su me naučili u vezi novinarstva su Pet Pitanja. A odmah zatim i „informiši se ko ti je sagovornik“. Na žalost, do sada sam retko sretao kolege novinare koji zapravo znaju šta rade. Možda je to tako samo u oblasti kulture, ali možda i ne. Guglajući veče pred put o svojim sagovornicima, naišao sam na hrpu raznoraznih informacija i na po koju zanimljivost koja iza sebe krije neku, možda, bitnu priču. Na žalost, izgleda da sam bio jedini koji je to i uradio.

Umesto da pitam koješta, pustio sam svoje kolege da to urade i čuo sledeće: „dobar dan, možete li mi reći nešto o sebi, neku zanimljivost, nešto o vašoj ulozi, mišljenje o filmu, planovi za budućnost“. I tako u krug. Najgora stvar koju možete da pitate glumca je „reci mi nešto o sebi“. On je glumac koji se svaki dan budi kao neko drugi. „Reci mi nešto o sebi“. „Svakako, samo o kom sebi? Može li onaj od četvrtka?“

Kada sam pitao simpatičnu ali vidno umornu Sinead Shanon Roche kako je bilo igrati balet u Royal Albert Hall-u prosto nije mogla da prestane da priča a najdraži mi je bio Oleg Vidov. Svi su ga pitali kako mu se čini zemlja sad pošto je poslednji put bio pre 25 godina. I kako je bilo snimati filmove nekad i sad i šta misli o filmovima koje je snimio. A na pitanje kako napreduje restauracija ruskih animiranih filmova, čovek nije znao šta će pre da izgovori. Na žalost, usled velikog broja novinara i ograničenog vremena nisam dobio sve odgovore. Nisam stigao da pitam gospodina Vujića kako je sarađivati sa azijatima, jer je čovek producirao “Warlords” (2007) sa Jet Li-jem. Ovo ne znači da sam ja bolji novinar od drugih, već samo to da sam uradio svoj domaći. Zašto drugi novinari to ne rade, ne bih umeo da kažem. Možda su lenji a možda im je vreme relativno pa kad naume, tad je već kasno.

Po završetku fešte usledilo je grupno fotkanje a zatim i pakovanje u autobus. Kao i na svakoj ekskurziji, povratak kući se morao zaliti sa malo domaće rakije koju smo dobili od gazde lokala na poklon. Posle celog dana ujedanja, guranja, kidanja, otimanja o sagovornike i mezetluk, posle rakije su svi bili najbolji drugari. Sve razmirice su zaboravljene, a narod se srećan vratio svojim svakodnevnim obavezama. Neki su otišli na dalje zadatke, neki u kafanu a neki kući da urade svoj domaći.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: