Skip to main content

Spamalot

Bio sam da gledam „Spamalot“ Erika Ajdla u Domu Sindikata 29. decembra jer sam propustio premijeru u Sava Centru. Čitajući komentare po internetu došao sam do zaključka da je predstava otkupljena franšiza, rađena po kalupu sa all star podelom. Kako je „Mamma Mia“ nešto najbliže mjuziklu što sam video kod nas, rešio sam da to bude reper na osnovu koga ću meriti koliko je Spamalot zaista dobar. Sa druge strane, nisam bio lenj pa sam pogledao Brodvejsku verziju koja se da naći na jutjubu.

Iako sam početkom godine bio na novinarskoj projekciji „Marka Kraljevića“ u sali 2 Doma Sindikata, ponovo sam obrisao iz sećanja na to koliko je Dom Sindikata zapravo treš. Stolice, iako relativno čiste, izgledaju kao da nisu menjane od kako sam prvi put samostalno kročio u salu 1, davne 1994. godine. Mada, zamenili su platno. Prvo što mi je upalo u oči je to da su prva tri reda, ona najbliža bini, zauzeta od strane orkestra i hora. Čekaj, niste imali mesta iza scene za iste? Što niste pomerili one orgulje što tu bleje već tri decenije, a ne rade? Ah da, pod zaštitom države su. Pa ništa, mogli ste da ih smestite u onaj bivši kafić u magacinskom delu. Nije kao da moram da gledam u orkestar dok neko peva. I to loše.

Naravno da je predstava kasnila dvadeset minuta, jer je vreme u Srbiji relativno poput njene zdrave pameti. Naravno da su pojedinci kasnili naknadno. Jer zašto doći na vreme kada može da se popije još po koja besmislena kafa? Takođe, ispostavilo se da posetioci Doma Sindikata osim što ne umeju da mere vreme, ne umeju ni da tumače rimske numerale jer je nastao haos koji-je-koji red. Iako su svi lepo obeleženi.

Dve stvari su mi zapale za uvo:

  1. Muzika je preglasna.
  2. Iz nekog razloga umesto da se prikače na ozvučenje bioskopa, produkcija predstave je donela dva ogromna koncertna zvučnika koji su tukli sve vreme. U stereo, ali ne i suraund tehnici.

Za neupućene, Spamalot je pozorišna, muzička verzija filma „Monti Pajton i Sveti Gral“. Kao i film, komad otvara uvod istoričara čije je izlaganje malo kasnilo za animacijom na platnu. Osim što je izluđujuće, ovo je trebalo da mi bude pokazatelj kakva će predstava biti, ali entuzijazam je pobedio i nadao sam se najboljem. A onda su zapevali.

Za divno čudo, kao i kod „Mamma Mia“ prepevi mi nisu toliko smetali. Da, pojedini stihovi su bukvalni čime se gubi humoristički aspekt, ali nisu skaradni. Hor je sasvim zadovoljavajuć (kada bi ga čuo od preglasne muzike). Koreografija je na mestu, scenografija i kostim identični Brodveju. Samo manji. Ok, franšiza i budžet, ali za svaku pohvalu na cimanju. Nekoliko neuspelih vizuelnih gegova kasnije, na scenu stupa kralj Artur, kao Nikola Kojo. Ovaj, obrnuto.

Kičić ne ume mjuzikl
Kičić ne ume mjuzikl

Znam da Koja ume da peva… relativno tačno, ali davno bejahu „Ivkova slava“ i još dalje „Moja draga“. Ne znam da li se trudio da imitira Tima Karija ili mu je tako naloženo ali Koja deluje polu-zainteresovano, a tako i peva. No dobro. Sledi jedna od mojih omiljenih numera „I’m not dead yet“ sa Gordanom Kičićem kao Robinom, Nikolom Đuričkom kao Lanselotom i Ivanom Markovićem kao super-se-osećam mrtvacem. Tužno je što su hor i Marković pokidali, dok su Kičić i Đuričko došli da odrade tezgu. Ovo je drugi put da gledam Kičića kako ne ume mjuzikl, ali je evidentno uporan da opstane u istom. Moglo bi se reći da je Gordan Kičić Dejvid Haselhof srpskog mjuzikla. Što se Đurička tiče, uopšte mi nije jasno zašto je on tu. Nemam problem sa njegovom glumom, ali imam sa time što čovek ne ume da govori, a kamoli da peva. O plesanju da ni ne počinjem. No dobro, idemo dalje.

Svetle tačke predstave Spamalot su pojedine polu-privatne i šale lokalnog karaktera koje zablistaju u nizu promašenih komedijskih tajminga i ne umenja umetnosti. Čak i ako je franšiza, mislim da je moglo da bude bolje. Jedan poznanik mi je rekao „pa naravno da nije isto, britanski humor je drugačiji od srpskog!“. Slažem se, ali to ne znači da nije moglo bolje da se naštimuje. Samo što se niko nije bavio time, rekao bih. Pokazatelj toga je i činjenica da se publika nije baš smejala kako sam očekivao. A nisam očekivao puno.

Dejan Lutkić kao Galahad je… ne znam kako bih to nazvao. Iz nekog razloga je pojačan na 11 i nešto mu se desilo sa glasom. Doduše poslednji put sam ga čuo kako peva pre skoro deset godina. Takođe, po franšizi njegov lik bi trebao da promeni akcenat iz koknija u taj fini, baršunasti BBC voditelj glas. Međutim Lutkić iz nekog razloga izgovara rečenice sa tolikom dozom preglumljivanja da je neprijatno i boli. Pritom mislim da je to neka verzija Slobe Miloševića, ali nisam siguran. Igranje s akcentima je moglo da bude sjajna fora, jer se ponavlja kasnije u predstavi, da je urađeno pametnije.

A onda se pojavila Jelena Jovičić i RASTURILA. Jeste da je malo show-off, ali žena peva za sve pare. Tačna je, glasna je i zna šta radi. Činjenica da je okružena entuzijastima i ne-tako-mjuzikalno-iskusnim kolegama je čini da izgleda kao da je šest klasa iznad. Jelena i  Lutkić pavaju moju omiljenu numeru „The Song That Goes Like This“. I upropastili je. Tekst nije dobar, tajming šala je promašen i Lutkić zaostaje za Jovičićevom za nekoliko aršina.

Naredne numere, „All for One“, „Knights of the Round Table“, „Find Your Grail“ i „Run Away!“ su samo pokazatelj relativnog neumeća i delimične nezainteresovanosti ekipe da napravi dobar mjuzikl. U numeri „Find Your Grail“ se pokazalo da je monitoring zakazao pa je Koja pevao potpuno raštimovano dok mu Jelena nije pritekla u pomoć. Takođe, iz nekog razloga u predstavi su falili foli efekti poput zvukova udaraca, padova i još ponešto.

Publika se čak nije poradovala ni na „Always Look on the Bright Side of Life“ a to znam da svi ovde znaju. Istovremeno ova pesma je dopustila Srđanu Timarovu koji glumi Petsija, Arturovog slugu da se pokaže. I pokazao se za medalju, da bi neposredno nakon toga bio zatrpan Kičićevim neumećem ičega u „You Won’t Succeed on Broadway“. Slede sjajne „Whatever Happened to My Part?“, „Where Are You?“, „Here Are You“ i „His Name is Lancelot“. Poslednju je pomalo upropastila Đuričkova nepostojeća zainteresovanost, ali nije kao da je pre bilo bolje. Pritom, Ivan Marković se vratio kao princ Herbert, retka svetla tačka ove predstave. Istovremeno, moju pažnju su odvukli zvuci Miligrama koji je svirao ispred skupštine pojačan toliko da su se tresli zidovi Doma Sindikata. Domaći inžinjeri zvuka se sigurno hipnotišu u školi neistinama poput one da na poslednjem podeoku reglera piše „NAJBOLJI PROVOD IKAD!“. Kasnije se ispostavilo da je Miligram glavni krivac kašnjenja jer su ogradili trg Nikole Pašića te niko nije mogao tuda da prođe pa je narod išao okolo, kroz Bezistan.

No, sledi numera „I’m All Alone“ gde je Koja uspeo malo i da peva, ali se pokazalo koliko ne može  kada je red došao na Timarova. Zatim tu su reprize pesama i kraj. Ah, da zaboravio sam da spomenem Miroljuba Turajliju kao ser Bedevira, mada čovek nema nikakvu ulogu i njegov zadatak je da popunjava prostor na sceni te je lik mogao da bude ama baš bilo ko.

Pokazatelj koliko ljudi nemaju kritičko mišljenje niti bilo kakav reper kvaliteta je to što su izašli zadovoljni sa „Sjajna predstava“ i „Koliko su samo dobri“ komentarima. Podsetilo me je kada sam gledao „Kosu“ u Ateljeu 212. A i količina besa koju sam osećao po završetku predstave je bila slična. Da li je Spamalot najgori mjuzikl u Srbiji? Ne, ipak je to „Glavo luda“. Da li je dobar kao „Mamma Mia“? Ni približno! Ljudi koji prave mjuzikle bi trebali da porade na izboru glumaca, kao i na zvuku. Svetle tačke „Spamalota“ su svakako Jovičićeva, Timarov i Marković, kao i hor i sjajna plesačka trupa koja je rasturila koreografiju.

Da li je „Spamalot“ vredan para? Zavisi od količine para. Ali sigurno ne vredi 2.000 dinara koliko su prvi redovi.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

7 thoughts on “Spamalot

  1. Covece, ti tako nemas pojma ni o cemu da je prosto tuzno koliki si laik za mjuzikl i generalno za kulturu.
    Voleo bih da cujem neke tvoje profesionalne reference i biografiju koje dokazuju tvoje kompetencije. Bojim se da toga nema.
    Prvo, Spamalot je licencni brodvejski mjuzikl, sto dalje implicira da sve mora biti isto kao tamo. Ako je Erik Idle licno odobrio svaki detalj produkcije, bojim se da ti nemas bas mnogo kredibiliteta da to komentarises. Nemas ti prijatelju pojma ni o cemu. Poster za Spamalot MORA po licenci da bude takav, sto zapravo pokazuje tvoje elementarno nepoznavanje kako mjuzikl i generalno licenca, funkcionise.
    “Mamma mia” nije pravi mjuzikl vec cisto komercijalni mjuzikl. Vise je koncert nego predstava. Da ti znas nesto o mjuziklima, u samom Spamalotu bi prepoznao i scene iz “Violiniste na Krovu”, “Fantoma iz Opere”, “Prica sa zapadne strane”, “Funny face” ali ne, ti si neobrazovan tip koji je mnogo zalutao u pozorisnu kritiku i savetujem ti da malo poradis na svom obrazovanju.
    Inace, ako zelis da se bavis pisanjem, da znas da rec “umenje” kao glagol ne postoji.
    Takodje, zvucnici nisu “dodati” vec jesu iz doma sindikata i isti su oni koji se koriste za film. Nista nije dodato.
    Posto ti smeta boja sedista Doma Sindikata, ti nastavi da ides u Pozoriste na Terazijama i da sedis u barsunastim stolicama koje prijaju tvom seksualnom opredeljenju a cim ti se Mamma Mia dopada, nema sumnje da si kap “Lanselot”…
    Zelim ti svako dobro i svu srecu. Srecna ti nova godina i da u njoj dobijes malo pameti i okanes se pozorisne kritike posto ispadas smesan i nadasve glup.

    1. Poštovani gospodine Timotije,
      ako ćemo da igramo tapke sa referencama i biografijom, red bi bio da Vi kao gost prvi pokažete svoje. Erik Ajdl nije “lično” odobrio svaki deo produkcije već je prodao unapred spremljeni paket. Ne znam gde u tekstu piše komentar za poster, ali evidentno je da vidite stvari iz drugih dimenzija.
      “Mamma Mia” je vrlo “pravi” mjuzikl i spada u pod-žanr zvan džuboks mjuzikl. Takođe, svi mjuzikli su komercijalni jer potiču iz vodvilja. To što neki zakažu na blagajni ne znači da im nije cilj da zarade pare. Scena na koju se referišete iz “Violiniste na Krovu” nije preuzeta odatle već je fora na koren američkog brodvejskog mjuzikla, odakle potiče i Violinista, ali da to znate ne bi ste lupetali. Ostale reference sam video i možemo i sa njima da se igramo tante-za-kukuriku, osim ove za “Funny Face” te mi je molim Vas ukažite.
      Što se zvučnika tiče, dodati su gospodine, jer nisu bili tu kada je Dom Sindikata bio jedan od tri bioskopa u gradu. Jer vidite, svi oni zvučnici po sali što su bili utihnuti služe čemu tačno? Ukrasu? Ne bih rekao. Služe da prenesu zvuk, gospodine, i to ne običan, to jest stereo, to jest 2.0, već “surround sound”. Isti ti zvučnici su mogli sasvim dobro da prenesu i zvuk/ton sa predstave ali nisu. Nego je isti išao u stereo varjanti sa dva koncertna čuda povešana u uglovima sale.
      Gospodine, hvala što se brinete za moju udobnost i seksualno opredeljenje i ako mi ostavite Vaš kontakt podrudiću se da Vas jednom izvedem na kafu kako bi smo mogli da se tapkamo informacijama.
      Što se mog obrazovanja tiče, nisam siguran da ste u pravu, jer sudeći po načinu na koji mi se obraćate rekao bih da Vas majka nije naučila kućnom vaspitanju i obraćanju ljudima koje ne poznajete. Takođe, Vaše neumenje sarkazma je pokazatelj Vaše nedovoljne intelektualne razvijenosti, čime se zapravo objašnjava i Vaš stav razjarenog posetioca Doma Sindikata. Kada malo bolje razmislim, mislim da ću Vas voditi na kafu kada malo porastete i naučite određene manire. I to da ne pišete “osisanu” latinicu.
      S ljubavlju
      Krunić

  2. Интересантно, г. Крунићу, када прочитам Ваше критике – обично изгубим жељу да погледам неки филм или представу. Ако, упркос томе, филм или представу ипак погледам, схватим колико сте били у праву, макар у вези оних ортодоксних детаља, који се не могу сместити под “укуси су различити”. Значи, могуће је да су нам укуси или очекивања слични, могуће је да и мене сада неко с Вама упути у какве баршунасте фотеље, али то су чињенице, а суштина критике, упркос очекивањима неких уметника (не само код нас) нису хвалоспеви, већ управо супротно. У нашој филмској и позоришној индустрији је већ неко време тренд нешто шта ја лаички назвах “силовање форе”, и управо је то оно шта ме одбија од новонасталих филмских остварења “у начелу”, а од позоришних “у појединостима”, да се нашалим, а сад да појасним – више волим да позоришне представе гледам у мањим местима, где недостатак продукцијске и техничке опремљености људи надокнађују најједноставније и најделотворније, сјајном глумом. Отуда Вашој пажњи препоручујем, на пример, Народно позориште у Сомбору.

  3. Davne 2006. sam ga gledao na Brodveju. I to je nesto najbolje sto sam gledao do sad ali na stranu to jer je pisan i radjen na originalnom jeziku. Glumci su im prva liga.
    E sad,
    meni se svidja srpska verzija bas zato sto je producirana tako da ima sve aspekte koje cine jedan mjuzikl sjajnim, jednako zastupljene. Prevod vise nego odlican. Taj koji ga je radio je uduplirao komicne scene zahvaljujuci genijalnim prepevima i prevodu jer ima dosta lokalizama sto je pun pogodak!
    Glumacku ekipu ne bih da komentarisem ali moram malo 🙂 fenomenalni su. Ovo je pre svega jedna lakrdija, komedija koja inspirisana filmom bolje funkcionise nego sam film.
    Koreografija, scenografija, muzika i samo izvodjenje celog ansambla je majstorski uradjen posao.
    Iskreno, ja uopste nisam ocekivao ovako nesto i taj nivo produkcije. Mislio sam, evo jos jednog “Pozorista na Terazijama” u pokusaju 🙂
    E ovde, gde sam bio siguran da ce biti fulanje zesce, desilo se obratno. Glumci su pevacki i igracki “odgovorili na zadatak” jer je tako i pisan, narocito Timarov i Markovic, mada su se i ostali solidno pokazali s obzirom da nemaju igracko iskustvo. Jelenu stvarno ne bih komentarisao osim da izgleda mrak, peva bolje od profi pevacica i igra ko zmaj. Razvalila. Slazem se. Turajlija je od “nula” uloge napravio ulogu. Kicic je celu predstavu pucao penale, Djuricko je car! Jednostavno on je tu po mom misljenju najveci “Pajtonovac”…Kojo nema zahvalnu ulogu, a opet je uspeo da iz nje izvuce maksimum i da osvoji publiku posle velike pauze u pozoristu, Lutkica nikada nisam video boljeg na sceni…jednostavno svi su odlicni. Timarov je sjajan. Sve moze i opet je napravio malo remek-delo.
    Mislim da je stvar ukusa. Ili volis Pajton ili ne.
    E da,
    meni nije smetao orkestar u publici, sedista, ozvucenje, zvucnici, sve sto je nabrojano jer danas u Srbiji kada je privatna produkcija u pitanju ne ocekujem nista da se razumemo. Ovde nema uslova ni za sta, a kamoli za nesto ovako veliko i dobro. Ja sam “hepi” sto je neko zeleo ovde da postavi ovo cudo i da pokaze publici da osim dzuboks mjuzikla, Abbe i Cigana, postoji i ovako nesto. Ostaje mi samo nejasno kako se desio taj propust da se Pozoriste na Terazijama nije setilo da prvo ovo postavi jer imaju odlicne uslove da na repertoaru stoji ovakav veliki naslov sa sjajnim glumcima poput ovih.
    Kako god, vazno je da ga imamo igde. Forma nebitna, sustina je tu.
    Mama miu sam gledao tj bio na premijeri sa ortakinjom. Ona odlepila, ja onako. Mislim, ok je ali meni u odnosu na ovo pomalo deluje kao deciji mjuzikl. Nije lose. Eto meni se mnogo vise svideo Spamalot. Pozdrav!

    1. Gospodine Gorki,
      hvala na izdašnom komentaru i prikazu mjuzikla sa druge, subjektivno-pozitivne, strane. Drago mi je da Vam se dopao “Spamalot” i naravno da sve treba da ima svoju publiku. Što se ukusa tiče, nije sve stvar istog. Ima tu i zdravog razuma i nekih pravila koja se moraju ispoštovati. Kritika služi tome da se propusti dovedu u red i da sledeći put bude bolje. Jer “ovo je Srbija i uslovi su očajni” je postao izgovor za sve, pa čak i netalenat. Ne znam da li ste čitali ostale tekstove, ali bio bih Vam zahvalan da to učinite, a možete ostaviti i komentar na njih.

      Do sledećeg čitanja,
      Krunić

  4. Možda malo zakasnela reakcija, ali po prvi put posećujem vaš blog i prosto moram da dodam svoje subjektivno laičko mišljenje.

    Spamalot na premijeri u Sava Centru, gledano iz četvrtog reda sredina, je produkcijski najkvalitetnija predstava u Srbiji koju sam videla, a videla sam mnoge.

    U poređenju sa mjuzklima koje sam gledala na Brodveju (ali ne i njihov Spamalot), očigledna je nedoraslost odabranih glumaca zadatku, ali uzimajući u obzir šta sam videla na Terazijama, Madlenijanumu (franšiza Jadnika) i Violiniste na krovu (SNP) ne vidim ko bi drastično bolje odradio posao. Sa ovim izborom glumaca su dali neki šmek, i stvarno nisam ni očekivala više od onoga što sam videla (šteta što imamo i Jelenu da pokaže kako se to radi profi, pa su u nekim scenama
    stvarno jako odudaraju pojedini dramski glumci). I jesam doživela predstavu kao pajtonovsku, a to sam se najviše bojala da će da maše. Najjeftinije u predstavi su mi lokaline fore, tipa Nada Macura, mada jeste tekst i tu bio na nekom nivou u poređenju šta se danas prikazuje pod komedijom kod nas. Doživela sam to kao dodvoravanje publici. I jeste mi posebeno smetao Đuričko, a sa druge strane je bio simpatično nesposoban, dakle odličan kompromis je u prethodnom komentaru da njegova uloga odrađena pravo pajtonovski 🙂
    Tako da mislim da je ova predstava dala domaći zadatak da svaki sledeći pokušaj bude bolji i to je ono što mi je najači utisak nakon predstave. Mama mia je za mene vesela zabava (i opet izuzetna Jelena).

    U vašoj kritici stoje neosporive primedbe koje ste naveli, ali ono što mi se nije dopalo je opšti ton “to se tako ne radi – mani se toga kad ne znaš” (mada opis uslova izvođenja u Domu sindikata može da bude vrlo jak argument), pa se pozitivne kritike samo provuku. Možda su zaslužili, na slavu, da im se malo i progleda kroz prste.

  5. Као неко ко је одрастао на Пајтоновцима, те је приде деформисан у смислу перцепције хумора, мислим да представа нема много смисла. Мање имам примедби на глумачку екипу, а више на сам сценарио и изведбу истога.

    Мислим да је Ерик Ајдл #пропо.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: