Skip to main content

Žan-Pol Belmondo

Žan-Pol Belmondo u "As asova" (1982)
Žan-Pol Belmondo u “As asova” (1982)

Žan-Pol Belmondo rođen je 9. aprila 1933. godine u predgrađu Pariza. Otac je bio vajar, koji je dobio nekoliko važnih priznanja za svoje kreacije, a majka je bila slikarka. Međutim mali Žan-Pol je više bio zainteresovan za sport no za umetnost. Još kao dete je trenirao fudbal i boks. Sa 16 godina je imao i svoj prvi meč, koji je dobio nokautom u prvoj rundi. Zatim je u istom maniru dobio i preostale mečeve do kraja 1950. godine. Belmondova bokserska karijera nije potrajala, usled nemirnog duha i loših ocena u školi. U nadi da će umiriti sinovljevu narav, roditelji ga upisuju u parisku Akademiju dramskih umetnosti (CNSAD).

Po diplomiranju, 1956. godine, Belmondo je pohrlio ka velikom ekranu, te je ostvario manje uloge u komedijama „Pešice, konjem, točkovima“ (1957), „Drugari nedeljom“ (1958) i „Ćuti i budi lepa“ (1959) sa Alenom Delonom, kao i drama „Varalice“ (1958). Zanimljivo je da su „Drugari nedeljom“ prva Belmondova glavna uloga, ali je film prikazan samo uskom krugu gledalaca kao deo nekomercijalnog projekta od strane trgovačkog sindikata. Film je zapravo svoju pravu premijeru doživeo na televiziji, čak deset godina kasnije. 1959. godine glumac ženi svoju dugogodišnju devojku Elodi Konstantin sa kojom ima troje dece: Patriciju, Florens i Pola.

Iako je većina uloga bila manjeg obima, Belmondo je uspeo da se istakne – kako lepotom tako i harizmatičnim prisustvom na platnu, makar ono bilo i u trećem planu. Ovaj mladi glumac uspeva da privuče pažnju novog reditelja, Žan-Luk Godara, u potrazi za zvezdom svog prvog celovečernjeg filma  „Do poslednjeg daha“ (1960).

Kako Godar nije imao završen scenario, zamolio je svog asistenta da otkuca bilo kakav predložak koji se nikada neće snimiti, a koji je podnesen zarad pribavljanja snimajućih dozvola. Pravi scenario nije bio gotov, iako se krenulo u snimanje, te je reditelj svako jutro pisao scene za taj dan. Neretko je morao da dobacuje replike svojim glumcima, koji su videli scenu koju glume minut pre no što bi se upalile kamere. Srećom pa je kompletan zvuk odrađen u post produkciji. Da bi uštedeo na budžetu, reditelj je koristio film za foto aparat, a ne za kameru. „Do poslednjeg danah“ je ubrzo po premijeri dosegao kultni status i postao predvodnik Francuskog Novog talasa, na čelu sa Godarom i Belmondom, koji biva proglašen evropskim odgovorom na Džejmsa Dina.

Žan-Pol se nije libio da prihvati širok spektar uloga, te je tako u „Dve žene“ (1960) Vitorija de Sike glumio daleko smirenijeg i nežnijeg lika. Filmovi poput „Kartuša“ (1962) i „Čovek iz Rija“ (1964) su mu pružili priliku da se oproba u fizički zahtevnijim ulogama, što mu nije palo teško imajući u vidu njegovu sportsku prošlost, te je ubrzo sve kaskaderske scene radio lično. To je trajalo sve do nesreće na snimanju filma „Pljačka“ (1985), reditelja Aleksandra Arkadija.

Godar i Belmondo ponovo sarađuju na filmovima „Žena je žena“ (1961) i „Pjer budala“ (1964), koji se ističu po tome što su mešavina klasičnog gangsterskog filma i mjuzikla. Inače, reditelj je u početku želeo da snimi „Pjera budalu“ na engleskom jeziku sa Ričardom Bartonom i Silvi Vartan u glavnim ulogama.

Takođe, 1961. godine glumi glavne uloge kod dva reditelja sa kojima će imati dugogodišnju saradnju; kod Žana Bekera u „Čovek zvani Roka“ i Žan-Pjer Melvila u „Leon Morin, sveštenik“.

Sledi akciona komedija sa Klaudiom Kardinale, reditelja Filipa de Broke „Kartuš“ (1962), komedija „Majmun u zimi“ sa Žanom Gabinom i Melvilov „Dostavljač“. Poslednji je takođe jedan od omiljenih filmova Martina Skorsezea i Kventina Tarantina.

Na snimanju filma „Najstariji Ferso“ (1963), došlo je do fizičkog okršaja između Belmonda i Melvila usled rediteljevog ophođenja prema jednom starijem glumcu. Obojica su se zakleli da više nikada neće sarađivati jedan sa drugim. Takođe, kako se film odigravao u Americi, reditelju su bili porebni statisti koji izgledaju kao zapadnjaci. Mladi Robert DeNiro se prijavio ali je odbijen uz opasku da „ne izgleda kao pravi Amerikanac“.

Iste godine glumi u internacionalnom ratnom spektaklu „Gori li Pariz?“ (1966) sa Kirkom Daglasom, Alenom Delonom, Glenom Fordom i drugima, i razvodi se od svoje supruge Elodi usled naširoko publikovane afere između Belmonda i Ursule Andres, za koju se ispostavilo da je trajala čitavih sedam godina! 1967. godine, Belmondo se pojavljuje u parodiji na Džejmsa Bonda, „Kazino rojal“, uz podjednako internacionalnu skupinu zvezda poput Pitera Selersa, Orsona Velsa i Dejvida Nivena.

1969. godine Belmondo sarađuje sa Fransoa Trifoom na filmu „Sirena iz Misisipija“ sa Katrin Denev. Iako je do ovog trenuka uglavnom bio poznat po komičnim ulogama, Žan-Pol se sve više fokusira na akcioni film. Sledi krimi-drama „Borsalino“ (1970) sa Alenom Delonom koja je daleko poznatija po sudskom procesu koji su vodila dva glavna glumca nego po bilo čemu drugom. Zatim, akciona komedija „Nikola Filiber u ratu i ljubavi“ (1971), „Obijači“ sa Omarom Šarifom, „Doktor Popol“ (1972) Kloda Šabrola, „Loša sreća“ (1972), „Naslednik“ (1973) i „Čovek iz Akapulka“ (1973) Filipa de Broke. Negde u ovom periodu, Belmondo raskida vezu sa Ursulom Andres i započinje vezu sa deset godina mlađom Laurom Antoneli sa kojom je delio platno u pomenutom filmu „Nikola Filiber“.

Iako je uglavnom poznat po komercijalnom filmu, 1974. godine Žan-Pol Belmondo glumi u filmu Alena Resnea „Staviski“. Mnogi kritičari smatraju da mu je ovo najbolja uloga do sada. Sledi komedija „Nepopravljivi“ (1975) i nekolicina akcionih filmova među kojima se izdvajaju „Lovac“ (1975), svojevrsni omaž Melvilu, „Telo moga neprijatelja“ (1976) i „Životinja“ (1977) sa Rakel Velč.

Posle nekolicine osrednjih akcionih komedija, Belmondo uzvraća udarac bioskopskim blagajnama sa hitom „Profesionalac“ (1981), koji nosi jednu od najpoznatijih filmskih tema Enia Morikonea – „Chi Mai“, „As asova“ (1982) i „Marginalac“ (1983) gde glumi pored svoje tadašnje devojke Karlos Soto Mejor.

Do kraja 1980-tih godina, Belmondo se pokazao kako kao dramski glumac tako i kao akcioni heroj. 1987. godine se vratio pozornici na kojoj nije nastupao preko 30 godina. Naredne godine, biva nominovan za nagracu Cezar, francuskog ekvivalenta Oskara, za ulogu u filmu „Maršruta razmaženog deteta“. Glumac je odbio da primi nagradu jer jer kreator statue jednom prilikom rekao loše stvari o vajarskom radu Žan-Polovog oca. Ovaj film je i glumčev poslednji bioskopski hit.

Pored toga, Belmondo je dobitnik i Nacionalnog ordena za zasluge (Ordre national du Mérite), prvo kao vitez, a zatim kao Oficir (1986), i potom Komandir (1994). Takođe je i nosilac ordena Legije časti, takođe prvo kao vitez, potom Oficir (1991) i Komandir (2007).

1989. Belmondo upoznaje Natali Ardivel, koja je imala 24 godine u tom trenutku. Par se zvanično venčao 2002., a razvod je usledio svega šest godina kasnije, kada je glumac započeo vezu sa četiri decenije mlađom Barbarom Gandolfi, bivšom striptizetom i Plejbojevom zečicom.

Tokom 90-tih godina XX veka, sledi niz osrednjih filmova poput modernih adaptacija „1001 noći (1995) i „Jadnika“ (1995) koje nisu uspele da održe Belmondovu unovčivost na blagajnama. Poslednji pravi pokušaj povratka u bioskop bio je film „Pola-pola“ (1998) u kome ponovo glumi pored Alena Delona.

Posle snimanja svog poslednjeg filma sa Filipom de Brokom, „Amazon“ (2000), Belmondo doživljava moždani udar, od koga mu ostaje paralisana desna polovina lica i tela, te se povlači iz javnosti. 2008. godine se vraća filmu ulogom u „Čovek i njegov pas“. Umesto da prikriva ili nastoji da zaobiđe posledice moždanog udara, Belmondo se opredeljuje da glumi čoveka koji je pretrpeo isto što i on sam.

2010. godine Udruženje kritičara Los Anđelesa mu dodeljuje nagradu za životno delo. Belmondo je priznanje primio lično.

Osim što će ostati upamćen kao ikona, kako francuske tako i svetske kinematografije, Žan-Pol Belmondo će ostati večno urezan i u svetu stripa kao inspiracija za likove manga junaka Kobre i, kod nas izuzetno popularnog, vestern heroja poručnika Bluberija.

(tekst je objavljen u majskom katalogu Kinoteke za 2016. godinu)

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: