Skip to main content

Zona Zamfirova drugi deo (2017)

“Ana Karenjina” zvan plakat za film “Zona Zamfirova drugi deo”

Gotovo 15 godina kasnije, jedan od najgledanijih domaćih filmova svih vremena „Zona Zamfirova“ je dobio nastavak. Zanimljivo je to što je nastavak došao iznenada, posle veoma turbulentnog puta od produkcije do realizacije uglavnom popločanim suzama Radivojevića Juga koji je nasledio Zdravka Šotru na rediteljskom tronu.

Mislim da niko iz originalne glumačke postave nije došao da reprizira ulogu u nastavku. To je zanimljivo, ali ne i začuđujuće imajući u vidu Jugov budžet od pet dinara. Stoga, glavne uloge sada tumače Milan Vasić, poznatiji kao „onaj treći Pevaj, brate ortak“, i Brankica Sebastijanović, meni poznata kao „ona riba iz Sinđelića“.

Zone i Mane

Film nakaradno nazvan „Zona Zamfirova drugi deo“ poznat i po radnom naslovu „Vrati se Zone“ odigrava se 1905. godine, dve godine pošto su se Zona i Mane venčali. Međutim, zajednica gleda snishodljivo na to što oni još uvek nemaju potomke i to dovodi do niza problematičnih situacija i nategnute drame koja se rešava ljutitim veslanjem po reci ili tužnim pevanjem u kafani.

Pa zašto CGI crni Juže?

Film počinje neverovatno bolnim kadrom CGI varošice. Zašto je peglano u kompjuteru, a ne snimljeno, jer isti kadar postoji kasnije u filmu što znači da su građevine više-manje prave, ne znam. Takođe je zanimljivo što je mesto sastavljeno od svega jedne ulice i nekolicine dvorišta. Kao neki grad na Divljem Zapadu.

Regularan kadar varošice na Divljem Jugu

Posle pretrpljenog bola izazvanog neprskanim srpskim CGI-jem, usledila je bujica užasnog akcentovanja koje je nasleđeno iz prethodnog dela. Nije pogrešno, samo je problematično, jer akcenat oscilira poput seizmografa. Malo je lele-lele, a malo je brate-brate. Sa druge strane, ništa nije strašnije od lažnog engleskog Marije Stokić koji para uši poput četvoromesečnog perpetualnog renoviranja komšijskog stana.

Marija “I’m a Lady” Stokić

Za razliku od prethodnog Radivojevićevog filma snimljenog u tunelu, „Zona Zamfirova drugi deo“ je fino osvetljena i relativno jasna sa tipičnim TV kvalitetom slike koji krasi većinu domaćih kinematografskih ostvarenja. Pojedini kadrovi su problematične oštrine, ali ništa od čega oči mogu da zakrvare. Za razliku od veoma vidnog CGI-ja koji je upropastio utisak možda najlepšeg kadra u filmu – konja koji prte sneg dok vuku kočije kroz šumu.

Jedini lep kadar, ovde ziljav jer je screenshot iz trejlera

Izgleda da je Jug primenio Miminu školu glume na svoj film. Dobar primer ovoga su Ivan Bekjarev i Milan Kalinić koji se ponašaju kao studenti druge godine neke privatne akademije glume. Tu je i zbunjenost Laneta Gutovića koji nije siguran šta mu je lik, te je malo Šojić, a malo kombinacija karaktera iz sopstvenog mu Kabarea. Tu su i Iva „Lele“ Stefanović kojoj bi bilo pametnije da se drži mjuzikla, jer joj ova drama ne ide, kao i propušten potencijal Matee Milosavljević koja je opet dobila ulogu noge od stola. Vujke, koji se busao u grudi tokom famozne konferencije za štampu „Zona Zamfirova drugi deo“, takođe je sveden na statistu sa zadatkom.

Jedan od tri Mateina kadra

Sa druge strane, Nikola Ristanovski ne ume da isključi dobru glumu pa ispada nakaradan jer odskače od Mima standarda. Kao i Milan Vasić koji se trudi da uradi nešto sa svojim likom, ali mu ne ide. Nisam siguran da li je do scenarija ili je pak Jugovo neumenje umetnosti prejako za bilo kakav glumački entuzijazam.

Će se trudim, će me ometu

Scenografija varira od sjajne, kada je autentični prostor u pitanju, do pakla za oči kada je scenografija sveže napravljena. Na žalost, „prava“ i „lažna“ su neretko u istoj sceni, čime je razlika očiglednija. Na primer – voz. Kada se kreće, u pitanju je Šarganska osmica, dizel lokomotiva i drveni vagoni. Međutim kada stoji u stanici u pitanju je voz iz 70-tih godina XX veka, sa veoma prepoznatljivom SMB farbom. Takođe, auto kojim Nikola Stošić dođe iz Evrope u zavičaj je previše moderan za sam početak XX veka u kome je smeštena „Zona Zamfirova drugi deo“.

Kako je protok vremena diskutabilan isto je i sa tehnološkim dostignućima

Kada sam kod anahronizama, činjenica je da je protok vremena u filmu veoma nejasan. Kostimi, šminka i okoliš su isti u svim kadrovima, te samo po koja replika otkriva protok vremena. Na primer, film počinje 1905. godine, identifikovane titlom na ekranu, dve godine pošto su se Zone i Mane uzeli. Međutim, svega nekoliko minuta kasnije, jedan od likova izgovara „Eto, prođoše tri godine…“. Čekaj, kako sad tri? Kad? A neko zatamnjenje, nešto? Jok, a? Ok…

Za razliku od nejasnoće protoka vremena, muzika je VEOMA jasna. Neretko pojačana na 11. Iako treba da podvuče određene emocije, jedino što podvlači u „Zona Zamfirova drugi deo“ je gluvoća. Sale Sedlar nije loše odradio posao, samo je njegov trud pogrešno primenjen na sliku.

Romantične scene bi možda i bile ok da uši ne krvare od teme pojačane na 11

Režija Radivojevića Juga je poput glume njegovog kasta ili pak hemije između dvoje glavnih glumaca – nepostojeća! Doduše ni scenario nije mnogo bolji, te su svi dramski elementi užasno usiljeni, a razrešenje istih nema puno smisla. Na primer, poljubac Zone i njene rođake koji je uzbudljiv onoliko koliko je potreban filmskom narativu – ni malo! Onda, Zone u jednom trenutku pobesni i da bi se smirila ode da vesla. Po oluji. To nema nikakvog smisla jer je njen lik dama, a ne muškarača koja obara ruke u kafani. Takođe, kada se Manetov život raspadne, on umesto da pokuša da reši nastalu situaciju, ode u kafanu da peva tužnu pesmu koja razneži ostale goste i onda mu oni čestitaju kako je samo pokidao tužno pevanje. Kad sam već kod pevanja, film ima nekoliko nasilno umetnutih muzičkih numera. Ovo je tipičan šotrijanski potez u nadi da će pesma postati urbani kafanski hit i time dodatno obezbediti interesovanje publike za film.

Suze proliva Zone, dok vesla po oluji, za režijom Radivojevića Juga

Na kraju, „Zona Zamfirova drugi deo“ se završi kako je i počela… iznenada i bez neke poente. Kompletan projekat odiše amaterizmom i užurbanošću, za razliku od Šotre koji uprkos vidnom ošljarenju ipak ume da koristi gramatiku filmskog jezika. Da li je „Vrati se Zone“ film koji nam je bio preko potreban? Ne baš. Da li će biti popularan kao prethodni deo? Nastavci retko kada dosegnu slavu prvog dela, ali „Zona Zamfirova drugi deo“ je, što bi rekla braća Englezi, one trick pony. Ljudi će otići u bioskop povučeni slavom Šotrinog hita i ljubavlju prema starim junacima, ali se bojim da će biti razočarani krajnjim rezultatom.

Krunić

Rođen u Beogradu gde živi i ponekad radi. Oduvek želeo da bude egiptolog ili filmadžija a, sticajem bizarnih okolnosti, na kraju završio kao novinar. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona.

4 thoughts on “Zona Zamfirova drugi deo (2017)

  1. Veliko neznjanje scenarista iz oblasti hemje(grafit je jako krt i mek i nikako ne moze biti upotrebljen umesto dijamanta). Isto tako, nepoznavanje istorije ( jedinice nisu postojale vec je dvojka bila najniza ocena) takodje je tu auto kome nije mesto u 1906. I haljine koje su se nosile u Austrougarskoj i Vojvodini, a nikako na jugu Srbije. KATASTROFALNO nepoznavanje juznjsckog dijalekta, osim Maneta! I nesklad u odnosu na prvi film gde ni jedna od sestara nije udata u Beogradu ( izgleda nista ovaj beograd ne moze da obijde, cak ni klasik Stevana Sremca, koji prepisuju kako kome odgovara). Isto tako vecina karaktera likova je potpuno promasena u odnisu na prvi deo. Ali je, ako se izuzme jedna od najbitnijih stavki (dijalekat), gluma bila prilicno dobra. Steta je sto nisu ponovili ekipu (bar deo nje) i uzeli glumce koji umeju da koriste dijalekat pravilno. Generalno je tuzno sto je film toliki promasaj jer je imao izuzetnog potencijala! Valjda ce biti vise srece drugi put 😊

  2. Igrom slučaja sam danas pogledao film, pa sam brže-bolje potražio neku kritiku da uporedim svoje mučne utiske sa viđenjem nekoga ko se u kinematografiju verovatno razume bolje od mene.

    Generalno sam zgrožen.

    Unakažen sinopsis, bljutava i na momente potpuno besmislena priča, frk-frk režija i gomila amatera sa krupnim ulogama.

    Uz scenario, najviše me zgrozila gluma.

    Brankica Sebastijanović je u ovoj ulozi kao gluva Kineskinja koju su naterali da odigra Karmen.
    Milan Vasić je nešto ubedljivi, ali patetičan, mekan i ženskast preko svake mere. To nije Mane.

    Ljiljana Stjepanović, inače sklona preigravanju, ionako iščašenu ulogu tetka-Doke uspela je da spusti na nivo karikature. Odličan saučesnik joj je bio Ivan Bekjarev, pa scena u kojoj se njih dvoje raspravljaju diletantizmom prevazilazi i “Kursadžije”.

    Kao poseban delikates se izdvaja gluma Jugoslave Drašković koja ukupno ima 2 i po rečenice, od čega je dve odšmirala (impresivno je njeno prvo pojavljivanje kada pita Zonu gde joj je Mane… 9 od 10 ljudi sa ulice bi to ubedljivije izgovorilo). Nela Mihailović, glavna tetka u svim domaćim filmovima i serijama, i ovom prilikom je odigrala samu sebe, bez ikakve nijanse kojom bi tetka-Tasku personalizovala i odvojila od neke druge tetke (majke, strine) iz svog opusa.

    Da u filmu nema Marine Ćosić, osećao bih se kao da mi je na prevaru oduzeto i nepovratno uništeno 90 minuta života. Retko lepa i retko talentovana devojka. Jedina glumica u filmu koja je dotakla nivo realizma.
    Od glumaca, prosek podiže samo Nikola Ristanovski (zapravo, on je toliko dobar da čak ni Milan Kalinić nije mogao da zadrži opšti utisak u minusu).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Confirm that you are not a bot - select a man with raised hand: